Кад деца погледају високо, високо
и кад им упадне трун у око,
тада деца ништа не виде
и ништа не чују,
само, само,
намигују.
А докле?
Док у око не дуне мама
и не подигне марамицом трепавице,
све док трун не исплови са сузама
и не оде поточићем низ лице.
Дотле.
