Кад деца згреше, она згреше.
Посиве осмеси, утихне радост.
Одрасли не памте своју младост,
да строги буду – е, тада реше…
И казне деле, грде љути,
a дете – криво, стегне се, ћути.
Деца ко деца… Шта би и куда
ако их грдња прати свуда?!
И како проблем да схвате сама
ако ту нису тата и мама,
већ стално послом заузети,
одраслим стварима обузети?!
Слушајте децу, тате, маме!
Делите с децом своје дане!
Будите другови, узор и снага!
Деца су једина истинска блага!
А онда, једном, када одрасту,
када вас сасвим, сасвим прерасту,
с вама ће и тада другари бити,
срцастим сунцем вас озарити.
