Bila u nekakvom selu jednog leta velika suša, pa jednog dana sakupi se sve selo pred crkvom da nagna popa da se moli Bogu za kišu, a ako ga ne umoli da će dobaviti drugog popa, koga će Bog poslušati. Uto iziđe i pop pred crkvu, pa svima nazove dobro jutro i po običaju blagoslovi, a oni svi na nj skoče, vičući:
– Ded’, pope! Otvaraj knjigu iz koje se Bog moli za kišu, pa ako nam kiša ne padne u isti dan, nećeš naših poskurica jesti ni ikakva bira imati!
Poznavajući svoje seljane, pop se odmah mudro doseti, pa im reče:
– Dobro, moji ljudi! To bi pravo bilo da smo odavno učinili, ali ja to nisam smeo ni mogao bez vas, jer ne znam u koji ćete dan kišu. Nego, kad ste svi ovde, daj da se dogovorimo, pa kad izaberemo dan, ako ne bude kiše, evo moje glave!
– A kad bi ti rekao, pope?
– Ja bih, braćo ako vi velite, sutra!
– Sutra ja, braćo, ne mogu nikako, poručio sam za mobu da mi žnju pšenicu, jer znate svi da je već prezrela, – reče knez.
– A hoćemo li u utorak?
– Ne, pope! – poviče drugi. – Ja u utorak vršim pšenicu, tako sam ugovorio i kaparisao ljude i konje.
– Hoćemo li u sredu?
– Kakvu sredu? – zaviče treći. – A zar ne znaš pope, da ja u sredu ženim sina i kupim svatove evo već petnaest dana!
– Pa, hajdemo u četvrtak!
– Ne, pope, ako Boga znaš! Ja kosim livadu u taj dan!
I tako sve dalje, do nedelje, pa pop – videći šta je i kako je – reče seljanima:
– E, braćo moja, vi se bratski dogovorite, pa kad god rečete, ali svi, da među vama ne bude inata, ja sam odmah gotov!
