Јесен рана стигла и јесењи дар.
Јабуке и крушке љушти млад и стар.
Поврће и воће јесење се дичи,
ни на које доба не жели да личи.
А у парку гужва! То све јесен зове:
„Ко неће на клупу, ‘ајд’ на игре нове!“
Док се младост шета и нешто шушури,
Мусавку се једном на тобоган жури.
Потрча к’о стрела, к’о да крила има,
ал’ га Жућа срете ту пред другарима.
Залајао тужно. Гладан је и жедан
тај псић ког у парку оставио један
ал’ за сва времена. Неће Жућу више!
Шта ће псић кад почну оне тешке кише?
Мусавка заболеше псеће очи тужне
и одлуке одраслих нечовечне, ружне.
Заборави тобоган, жеђ за игром неста.
Помилова Жућу. Псић да цвили преста!
И тада се роди љубав једна права.
Гле, па то Мусавко има пса – другара.
А друг нашег Мусе, важно репом њише.
Временска прогноза не мучи га више.
Често су нам деца учитељи прави.
Мусавко свог Жућу неће да остави!
