Nekada davno živeo je siromašan stolar sa dvoje dece i ženom, njihovom maćehom. Bili su toliko siromašni da se često dešavalo da nisu imali šta da jedu pa je jednog dana maćeha rekla ocu da mora odvesti decu u šumu i tamo ih ostaviti…
On se protivio u početku ali mu je kasnije žena rekla da je to šansa za decu da pronađu bolji život, da će ih možda naći neko bogatiji ko će moći da im pruži sve što tada nisu imali. Otac je na kraju pristao jer nije znao da maćeha mrzi njegovu decu…
Taj njihov razgovor su čula deca. Znajući šta ih čeka uputili su se do obližnjeg potoka koji je proticao pored kuce i brzo skupili vrećicu malih belih kamenčića. Posle doručka ih je otac poveo u šetnju po šumi kao što je radio mnogo puta ranije…
Deca su se kao obradovala da otac ne bi posumnjao da znaju za njegov plan ali su sve vreme ostavljala bele kamenčiće po putu. Nakon nekog vremena otac je zašao iza nekog žbunja a onda pobegao kad ga deca nisu videla i ostavio ih same u šumi…
Kako je bilo tek rano popodne deca su polako krenula da prate trag belih kamenčića i do večeri su stigli kući.
Otac i maćeha su bili iznenađeni…
Deci su rekli kako je ocu pozlilo pa je hitno morao da ode kući… Deca su znala da ih lažu ali su rekla da nije važno jer nisu bili daleko od kuće i da su znali da se vrate sami jer poznaju šumu dobro… Posle večere poslaše decu na spavanje i maćeha reče ocu da ih opet ujutru čim se probude odvede u šumu, ovog puta još dalje kako ne bi mogli da se vrate. I ovoga puta su ih deca čula pošto su ih slušala kroz vrata…
Tako i bi, rano ujutru otac ode sa decom… Pošto nisu mogli da skupe ponovo kamenčiće deca uzeše po komad hleba i usput su bacali mrvice kako bi mogli da se vrate kao prošli put. Otac kao i prošli put ode iza nekog grmlja i onda pobeže a deca pođoše da prate mrvice… Međutim mrvice su pojele ptice iz šume i deca nisu znala gde dalje da idu, izgubili su se. Do večeri su lutali kroz šumu da bi kad je počeo da pada mrak videli svetlo u daljini… Prišli su bliže i videli da je dolazilo iz kuće koja je napravljena od čokolade sa prozorima od slatkiša.
Pošto su bili umorni, uplašeni i veoma gladni Ivica i Marica odlomiše po mali delić kuće i počeše da se slade…
To je čula veštica koja je živela u kući pa je izašla i pozvala decu da uđu unutra da se odmore i budu njeni gosti na večeri. Deca su prihvatila poziv stare bakice… Međutim Ivica i Marica nisu znali da je to zla veštica koja jede decu i da ima kuću od čokolade da bi privlačila decu koja se izgube u šumi kako bi ih kasnije pojela.
Čim su ušli u kuću veštica je zaključala vrata da deca ne bi mogla da pobegnu, Ivicu je zaključala u drugu sobu da ga podgoji a Marici je naredila da radi kućne poslove… Tako je prošlo nekoliko nedelja, Ivica je morao da jede sve što mu je veštica donosila od hrane a Marica je po ceo dan čistila, prala i kuvala. Napokon je veštica odlučila da je vreme da pojede Ivicu koji se ugojio pa je naredila Marici da zagreje rernu. Ivica je pokušao da pobegne ali se toliko ugojio da je bio prespor i nije mogao da trči… Kada je rerna bila dobro zagrejana Marica pozva zlu vešticu da dođe i pogleda je li spremna za pečenje… U trenutku kada se starica nagnula da pogleda u rernu Marica je brzo gurnula unutra i zatrvorila vrata, za to vreme je Ivica pronašao katanac pa su zajedno zaključali vrata od rerne da veštica ne može izaći.
To je bio kraj zle veštice, Ivica i Marica su ostali da srećno i bezbrižno žive u kući od čokolade i da pomažu svoj izgubljenoj deci da nađu put do kuće.