Инспирацију видим свуда, у свему,
па зачас себи нађем тему.
Стихове пишем стално у глави,
па она некад као река плави.
Хоће да пукне, гомила мисли,
судари свуда, сви су се стисли.
Буде ме ноћу, не дају мира,
глава ће да ми експлодира.
Блокче вадим, тезе шарам,
да нешто не заборавим
и неку мисао не разочарам.
Мисли журе на хартије беле
да их на папир ставим целе,
да се шепуре лево-десно
где им више није тесно.
Свака мисао на свом месту
сад је,
и ова песма готова је.
