Иду шумом
Игор и Марина,
кад крај једног
жбуна рузмарина,
чудно сваком
ко туда корача,
стоји кућа –
цела од колача!
Игор приђе
једним кратким скоком,
а Марина
жмирну плавим оком.
Док грицнуше
свако са свог краја,
оде кућа
у два залогаја.
Надланицом
обрисаше браде,
ни мрвина мрва
не остаде.
Низ гране је
ветар нити врзо:
„Ова прича
заврши се брзо…“
