Пожали се Ери синчић како га је један дебели бег испребијао чибуком ни крива ни дужна. Ера почне тражити згоду да се освети бегу, па га једног дана случајно сретне кад је бег ишао у џамију и залепи му шамарчину што је боље могао. Али пошто ниједан муслиман не сме никакав грех да учини пре него што сврши молитву у џамији, то бег отргне шамар, а после оде код кадије и оптужи Еру.
Кадија зовну Еру и упита га је ли он бегу ударио шамар и зашто. Ера му рече да јесте, а зато што је бег његова сина истукао немилице ни крива ни дужна.
„Е, кад је тако”, рече кадија, „ти ћеш, Влаше, платити бегу пола гроша глобе.”
„Ако, ефендија!”, одговори Ера и извади цео грош, па рече: „Дај ми кусур.”
Кадија није имао пола гроша кусура, те даде грош бегу и рече му:
„Ако немаш при себи пола гроша да вратиш Влаху, а ти хајде у чаршију па промени и врати му кусур. А ти, Влаше, чекај овде док се бег не врати.”
Ера остаде, а бег нешто одоцни, кадија задрема, а Ера га гледаше онако дебела, па киван на њега, удари га по затиљку и врату што је боље могао, говорећи:
„Ефендија, ја немам кад чекати, него кад се бег врати, узми ти кусур – да ти је халал!”
