Zrinka Bakić, vaspitačica iz splitskog dečijeg vrtića Hugo, poslala nam je emotivno pismo kojim svedoči koliko joj nedostaje normalan život i veseli dečiji osmesi koji odzvanjaju vrtićkih hodnicima
Ovih dana, kada nas je situacija s koronavirusom dovela u stanje u kojem su vrtići bez smeha, pesme, graje i vike, mnogo razmišljam. Dok mislima lete slike mojih „Hugića“, svesna sam da ih svakodnevno virtualno vidim, ali želim opet osetiti njihove tople zagrljaje i čuti dve najdraže reči koje mi nedostaju više nego ikada pre – teta Zrinka! I, tako, sklopljenih očiju, počinjem se prisećati kako je ova moja priča počela…
Davne su to devedesete godine. Roditelji mi postavljaju pitanje: “Šta želiš da radiš u životu, a pritom budeš srećna?“ Odgovorila sam odlučno i brzo: “Želim da budem baspitačica, volim decu, ja bih se doživotno igrala!“ E pa da… već 19 godina igram se, volim, smejem i uživam. Zvuči tako idilično i jednostavno, ali tako i jeste, to je moja istina. Onaj trenutak kada ujutro kleknem i zagrlim svako dete, čini me najsrećnijom osobom na svetu.
Mnogo puta sam čula rečenice: “Svaka vam čast, ja to ne bih mogao/mogla“; “Kako vi izdržite s njima?“ Onima koji vide samo težinu ovog posla rado objasnim da se uz trud i ljubav sve može, jer ovo nije posao, ovo je poziv! Mnogo je blagodati u ovom pozivu: beskrajna lepota, primanje, davanje, ali i odgovornost. Naravno, svakodnevno brinemo za malene živote. Svako dete jedan je zaseban svet, neobrađen biser. Svakome od njih se treba posvetiti.
Mnogo malih duša je prošlo kroz moje ruke i ostavilo trag u srcu. Verujte mi, svih se sećam. Znam ko je nosio medu, tko je plakao glasno i jako, a ko tiho i postrani; kome je bio neophodan zagrljaj, a ko je tražio svoju intimu; ko je rano progovorio, a koga je trebalo podsticati. Možda se ne mogu setiti nečije boje očiju, ali osmeh ne zaboravljam. Onaj najlepši, iskreni, dečiji! Pamtim! Jer ovo je poziv. Ovo nije samo neki posao koji se tek tako odrađuje.
Ne želim da vam pričam o tome da mi vaspitači uvek “radimo na sebi“. Osim priprema za rad, potrebno je ulagati u celoživotno učenje. To nam olakšava približavanje detetu, osluškivanje njegovih potreba, te pronalaženje najboljih metoda u individualnom pristupu.
Najvažnije je posmatrajući pomoći detetu da kroz igru raste i uči. Ali, ne rastu samo deca, koliko samo mi rastemo s njima. Nemerljivo vam je to!
Trenutno mi nedostaju moja deca, prazna mi je duša…, al’ proći će i ovo. Samo jedna u nizu koja sanja topli dečiji zagrljaj. Da, ja sam srećna vaspitačica, jer celim svojim bićem radim, tj. živim ono što volim! I da, koroni u inat!
Maj 2020.
