Home Poznati DŽON VEJN – OD DETINJSTVA U TEŠKOM SIROMAŠTVU DO OSKARA

DŽON VEJN – OD DETINJSTVA U TEŠKOM SIROMAŠTVU DO OSKARA

13
0
Publicity photo of John Wayne for film The Comancheros.

Čuveni glumac Džon Vejn rođen je 26. maja 1907. godine u Ajovi kao Marion Mičel Morison. Karijeru je započeo 1920-ih u studiju Foks kao rekviziter, da bi uskoro počeo da glumi u niskobudžetnim filmovima. Zahvaljujući prijateljstvu sa rediteljem Džonom Fordom, dobio je glavnu ulogu u klasičnom vesternu iz 1939. godine pod imenom „Poštanska kočija“, što je predstavljalo prekretnicu u njegovoj karijeri.

Džon Vejn je bio prvo dete apotekara Klajda Leonarda Morisona i Meri Alberte. Oni su sina nazvali Marion Robert Morison, spajajući imena svojih očeva. Kada im se četiri godine kasnije rodio drugi sin, komu su dali ime Robert, Vejnu su, po dedi s očeve strane, promenili ime u Marion Mičel koje je nosio do kraja života, ali ga nikada nije voleo, jer je Marion i žensko ime. Više od imena u detinjstvu su mu smetale stalne svađe roditelja. Njegov otac je bio šarmantan i dobroćudan, ali naivan i nemaran. Prepirke, koje su uglavnom izbijale zbog Klajdove navike da prodaje lekove na dug, bile su toliko žestoke da je Marion često odlazio od kuće. Nekoliko puta se ukrcao na voz ne bi li otišao što dalje, a roditelji bi ga onda u panici tražili. Kada je Klajd Morison 1914. zapao u finansijske teškoće, porodica se preselila na farmu u selo Lankaster, na samoj ivici pustinje Mohave.

Za razliku od kuće u Ajovi, farma u Kaliforniji nije imala struju, tekuću vodu, ni telefon. Morisonovi su bili najsiromašnija porodica u okrugu. Vejn će posle govoriti da su te godine bile bitne za učvršćivanje njegovog karaktera, ali niko u porodici nije bio zadovoljan životom na farmi. Zbog toga su se 1916. preselili bliže Los Anđelesu, u gradić Glendejl, udaljen osam kilometara od Holivuda. Društveni život im se s preseljenjem poboljšao, ali ne i finansijske prilike. U potrazi za jeftinijim smeštajem, nekoliko puta su se selili, a deca su mogla imati novu odeću jedino ako bi je sama zaradila.

Vejn je radio čak dva honorarna posla. Ustajao je u pola šest ujutru kako bi dostavio novine, a nakon škole je pomagao u očevoj apoteci raznoseći lekove kupcima. Zarađivao je za svoju, ali i bratovljevu odeću za školu, ali je i pored svog tog napora bio među najboljim učenicima. Kasnije je, prisećajući se tih dana, rekao da se najviše obradovao kada je konačno odbacio ime Marion.

Na leto 1918. dobio je psa kojeg je nazvao Djuk. Pas ga je svuda pratio, a kad je nakon tog leta krenuo u školu, Vejn ga je ostavljao u obližnjoj zgradi, kod vatrogasaca koji su znali ime psa, pa su dečaka prozvali Big Djuk (Veliki vojvoda). Vejnu se to svidelo pa je rekao prijateljima da ga zovu samo Djuk. Marion je zauvek nestao.

Djuk Morison bio je među najpopularnijim učenicima u srednjoj školi u Glendejlu. Učestvovao je u raznim aktivnostima, bio je predsednik razreda, pisao je za školske sportske novine, predstavljao je školu na državnom takmičenju u izvođenju Šekspirovih dela. Najviše su ga zanimale devojke i američki fudbal. Viši od 190 cm, tamnokos i zgodan, uz to i dobar plesač, privlačio je devojke, ali se nije upuštao u stalnu vezu. Delom zbog toga što je bio siromašan, ali najviše zato što se vikendima opijao do besvesti, što je radio do kraja života. U Holivudu su viski u čaši od dva decilitra zvali koktel Džona Vejna.

Za njegovu budućnost je tada presudnu ulogu odigrao američki fudbal. Bio je u prvom timu srednje škole koja se plasirala na državno finale, pa je uspeo da dobije stipendiju za studiranje prava na Univerzitetu Južne Kalifornije gde su mu pomogli da poboljša materijalne prilike. Uz pomoć glumca Toma Miksa, tadašnje velike zvezde vesterna, zaposlio se kao scenski radnik u filmskom studiju Foks. Dvadeset dana pre Vejnovog 19. rođendana, njegovi su roditelji podneli zahtev za razvod braka.

Džon nije previše patio zbog toga jer se u tom periodu prvi put zaljubio. Osvojila ga je Džozefin Alicija Saenz, ćerka Džoza Saenza, uspešnog biznismena i panamskog konzula u Los Anđelesu. Vejn ju je upoznao kad je jednom dopratio kući njenu stariju sestru Karmen, s kojom je bio na igranci. Pozvao je u obližnji kafić, potpuno opčinjen njenom lepotom. Gotovo pedeset godina kasnije čuveni glumac se prisetio prve ljubavi:

„Nikada se nisam tako osećao. Mislim da sam uspeo da izgovorim samo dve reči, toliko sam bio hipnotisan njenom lepotom. Sećam se da sam je slučajno okrznuo i proželi su me žmarci. Znao sam da sam zaljubljen. Ljubav je prekrasno ali i neverovatno bolno osećanje.“

Na njegovu sreću, šesnaestogodinja Džozefin je osećala isto. Ubrzo su se verili uprkos protivljenju njenog oca koji je smatrao da Vejn ne zaslužuje njegovu ćerku jer nije zarađivao dovoljno za sebe, a kamoli da bi se brinuo i o njoj. Osim toga, nije bio katolik nego protestant. Postalo je još gore kad je na početku druge godine fakulteta izgubio sportsku stipendiju. Bio je solidan igrač američkog fudbala, ali bilo je i boljih, pa ga je trener izbacio iz ekipe delimično i zato što je na treninge dolazio izmoren brojnim honorarnim poslovima. Osim toga, novac je zarađivao i prodajući krv, i to toliko često da su mu u bolnici zabranili da dolazi.

Bez novca za školovanje i porodičnog doma, koji je izgubio kad su mu se roditelji rastali, odustao je od školovanja, preselio se na tavan u kući prijatelja i odlučio da se stalno zaposli u studiju Foks. Zarađivao je samo 35 dolara nedeljno, što mu je jedva pokrivalo životne troškove, ali je znao da scenski radnici, ako su dobri, mogu zarađivati i do 130 dolara što mu se činilo kao pravo bogatstvo. Radio je od jutra do mraka, srećan što može Džozefin da izvede u grad. Kako je sve vreme bio na setu, u nekoliko filmova je i statirao, ali na glumu kao svoj životni poziv tada još nije ni pomišljao.

Čak i nakon što je 1929. u filmu „Salut“ Džona Forda prvi put na odjavnoj špici potpisan kao Djuk Morison, i dalje je glumu smatrao samo načinom da „pokrpi” kućni budžet. Ni Ford, koga mnogi smatraju jednim od najvećih filmskih reditelja svih vremena, nije prepoznao njegov glumački potencijal. Naprotiv, često je maltretirao Vejna. „Nikada u životu nisam bio tako ponižen”, govorio je glumac.

Samo godinu kasnije dobio je glavnu ulogu u filmu „Big Trail“, koji je s budžetom od dva miliona dolara trebalo da bude najspektakularniji vestern tog doba. Reditelj Raul Volš mučio se s odabirom glavnog glumca. U to vreme se pojavio zvučni film i mnoge zvezde nemog filma nisu mogle da se priviknu na novi medij. Volšu je bio potreban glumac za ulogu junaka koji vodi karavan preko celog Divljeg zapada. Već je očajavao jer se približavao početak snimanja, kad je u studiju Foks primetio mladog scenskog radnika koji je s lakoćom nosio dva teške stolice. Dve nedelje kasnije Vejn je bio na probnom snimanju. I Volš i Vinfild Šian, šef studija Foks, shvatili su da nije dobar glumac, ali se pred kamerama ponašao prirodno i ostavljao upečatljiv utisak, pa su mu dali ulogu, uz platu od 75 dolara nedeljno. Problem je bio samo u njegovom imenu. Šian je smatrao da ono nije dovoljno glamurozno pa ga je, po junaku američke revolucije Medu Entoniju Vejnu, preimenovao u Džon Vejn.

Ipak, prekretnica u Vejnovoj karijeri došla je zahvaljujući upravo Džonu Fordu koji je insistirao da on dobije glavnu ulogu u vesternu „Poštanska kočija“. Mada je na snimanju trpeo maltretiranja zbog loše glume i izgovora, publika je bila oduševljena filmom koji je počeo da se prikazuje u martu 1939. godine, a nagrađen je i Oskarom. Ford je toliko kinjio Vejna da je ovaj pretio da će ga ubiti.

„Prekini da mumlaš svoj tekst i daj neki izraz lica. Izgledaš kao poširano jaje“, govorio mu je reditelj. Privatno, kako se navodi u biografiji velikog glumca koju je napisao Skot Ajman, Ford je za Vejna rekao: „Biće jedna od najvećih zvezda ikada“.

Uloga Ringo Kida mu je otvorila vrata Holivuda. U naredne tri i po decenije igrao je u mnogim Fordovim filmovima i postao najkomercijalnija američka zvezda 20. veka. Snimio je 162 filma među kojima su „Tragači“, „Čovek zvani hrabrost“, „Dugo putovanje kući“, „Crvena reka“, “Čovek koji je ubio Libertija Valansa”, „Tvrđava Apača“, „Rio Grande“, “Nosila je žutu traku”, „Najduži dan“, „Nevolje na putu“…

Džon Vejn je postao arhetip junaka i, umesto da razvodni svoju ličnost u likovima kroz koje je govorio, uspeo je da sve pilote, šerife i kauboje oboji izdržljivošću, poštenjem i individualizmom, ne želeći da napravi nijedan izuzetak i poistoveti se sa zlikovcem, makar on bio i fiktivan. Igrao je grube, ali poštene ljude, koji su istovremeno zračili muževnošću i nežnošću.

Privatno, poznati kauboj strast prema alkoholu i ljubavnim aferama sa koleginicama nije ni pokušavao da sakrije, pa se pričalo o njegovim romansama sa Marlen Ditrih i Lanom Tarner. Od Džozefin se razveo 1945. godine, kada je već bio ludo zaljubljen u dvadesetogodišnju meksičku glumicu Esperancu Diaz Kebalos koju je kasnije i oženio. Nakon godinu dana odvojenog života zbog njegovih snimanja i neverstava, Esperanca je podnela zahtev za razvod i zatražila ogromnu alimentaciju, a mediji su izveštavali o njihovim uzajamnim optužbama za neverstvo. Razveli su se 28. oktobra, a već 1. novembra 1953, na dan kada je njegov razvod bio potvrđen, Džon se oženio mladom glumicom Pilar Palet Veldi. Imao je sedmoro dece.

Bio je jako sujeveran, obožavao je da igra šah, stalno varao u svim partijama i nije voleo da nosi antilop cipele. Bio je veliki ljubitelj književnosti, naročito romana Agate Kristi, Čarlsa Dikensa i Artura Konana Dojla. Nije bio sujeveran kada je reč o cigaretama i pušio je pet paklica dnevno, zahvaljujući čemu je razvio hronični kašalj i kasnije rak pluća.

Jedna od mnogih stvari koje su izluđivale Vejna, pored žena, je kada bi neko ostavio šešir na krevetu. Takođe, niko od članova njegove porodice nije smeo da doda so direktno njemu, već je slanik morao da bude ostavljen na stolu tako da on može da ga dohvati.

Kada je dobio Oskara za ulogu Rustera Kogburna u filmu „Čovek zvani hrabrost“, Vejn je Barbari Strejsend koja mu je uručila nagradu prošaputao na uvo – „početnička sreća“.

Lekari su mu 1964. godine otkrili rak pluća, ali je bolest usporena odstranjivanjem levog plućnog krila i četiri rebra. Još jednom Džon nije želeo da postupa po holivudskim pravilima. Odbio je da prikriva bolest i učinio upravo suprotno – pozvao je na borbu protiv nevidljivog neprijatelja i zatražio je da se njegovo telo posle smrti koristi u potrazi za lekom. Usledile su i antipušačke kampanje, ali nekoliko godina kasnije, navika je prevladala i Vejn se vratio svom poroku.

Kada je 1976. prihvatio ulogu revolveraša koji umire od raka, nije ni slutio da će „The Shootist“ biti njegov poslednji film.

Poslednji put se pojavio u javnosti 9. aprila 1979, kada je na dodeli Oskara uručio nagradu za najbolji film Majklu Ćiminu, reditelju „Lovca na jelene“.

Preminuo je 11. juna iste godine, u Los Anđelesu. Sahranjen je u prisustvu članova porodice i nekolicine prijatelja u Pacific Memorial Parku. Zbog straha od navale obožavalaca, grob je bio neobeležen sve do 1999, kada je stavljena nadgrobna ploča.

https://oazaznanja.com/zivot/odrastao-u-teskom-siromastvu-mrzeo-svoje-ime-utapao-se-u-alkoholu-celog-zivota-zivotna-prica-najlegendarnijeg-kauboja/

FOTOGRAFIJA https://commons.wikimedia.org/wiki/File:John_Wayne_-_1961.JPG

 

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here