Home Bajke i priče DVANAEST MESECI – Slovačka narodna priča

DVANAEST MESECI – Slovačka narodna priča

76
0

Bila jedna majka i imala dve kćeri: Holena je bila njena, a Maruška pastorka. Svoju je odveć volela, a pastorku gledati nije mogla, samo zato što je Maruška bila lepša od njene Holene. Dobra Maruška nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi: spremala je kuću, kuvala, prala, šila, prela, tkala, nosila travu i bez ičije pomoći vodila brigu o kravi.

Holena se samo oblačila i šetala po odajama. Maruška je, uprkos svemu, rado obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majčine ćefove, baš kao krotka ovčica. Ali, ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato što je Maruška, kako je vreme odmicalo, postajala sve lepša, a Holena sve ružnija.
Jednom pomisli majka: „Šta mi treba da lepu pastorku držim u kući; ako momci dođu na razgovor, zagledaće se u Marušku, a Holenu neće hteti“.

Od toga trenutka gledahu maćeha i njena kći kako da se otarase uboge Maruške; morile su je gladu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseći nevoljama, postajala svakim danom sve lepša. Majka i kći su za nju izmišljale takve muke kakve čestitom čoveku ni na um ne bi pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omiriše ljubičice.
– Idi, Maruška, donesi mi iz šume kiticu ljubičica, hoću da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati – zapovedi sestri.
– Ah, pobogu, sestrice mila, šta te je spopalo! Ko je još čuo da ljubičice rastu pod snegom? – reče uboga Maruška.
– Ti, slinavice slinava, nemaš šta da pričaš kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseš iz šume ljubičice, ubiću te! – zapreti Holena.
Maćeha dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom čvrsto zatvori. Devojka je išla kroz šumu gorko plačući. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od zime i činilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pođe prema svetlucanju i stiže čak na vrh planine.

Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poređano dvanaest kamenova; na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri čoveka su sedobrada, tri nešto mlađa, tri još mlađa, a tri sasvim mlada i najlepša među njima. Nisu ništa govorili, već su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najvišem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je držao štap.
Maruška se zbuni i jedan trenutak je tako začuđeno stajala. Onda se osmeli, priđe i zamoli:
– Dobri ljudi, hoćete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavši glavu, javi devojci:
– Zbog čega si došla, devojčice moja? Šta tražiš ovde?
– Idem po ljubičice – odgovori Maruška.
– Sada nije vreme da se ide po ljubičice.
– Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maćeha zapovedile su mi da im donesem ljubičice iz šume. Ako im ne donesem, ubiće me. Lepo vas molim, stričevi moji, pokažite mi gde ih mogu naći.
Tada se uspravi Januar, pa priđe najmlađem mesecu, dade mu štap u ruke i reče:
– Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. U istom trenutku vatra silnije buknu, sneg poče kopneti, napupeše grane, a pod bukvama se začeše izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaše pupoljci – nastade proleće. U grmlju, pod lisnatom odećom, rascvetaše se tada i ljubičice, a bilo ih je toliko da se Maruški činilo kao da se nekakav plavi pokrivač razastire po zemlji.
– Brzo beri, Maruška, hitaj! – reče joj Mart.
Radosno je Maruška brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubičica. Potom se mesecima lepo zahvali i veselo požuri kući.
Začudi se Holena, začudi se maćeha spazivši Marušku gde nosi ljubičice: pohitaše i otvoriše joj vrata; uto miris ljubičica ispuni celu odaju.
– Gde si ih nabrala? – upita je oštro Holena.
– Tamo gore. U šumi, pod grmljem, rastu i ima ih puno – odgovori Maruška.
Holena uze ljubičice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uživa, a sestri nije rekla ni „omiriši ih“. Drugog dana, dok je sedela kraj peći, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavši joj:
– Idi, Maruška, i donesi mi iz šume jagoda!
– Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nađem jagode? Od koga si to čula da pod snegom uspevaju jagode? – uzviknu Maruška.
– Ti, slinavice slinava, šta još pričaš kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseš, ubiću te! – zapreti joj zla Holena.
Majka opet dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom čvrsto zatvori. Gorko plačući, devojka idaše kroz šumu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutaše devojka, lutaše dugo; glad ju je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radošću se ka njemu uputi. Ponovo dođe do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je još uvek bio na vrhu.
– Dobri ljudi, hoćete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! – zamoli Maruška.
Okrenuvši glavu, reče joj Januar:
– Zašto si ponovo došla? Šta ovde tražiš?
– Idem po jagode – odgovori Maruška.
– Zar ne vidiš da je zima, a na snegu jagode ne rastu – veli Januar.
– Pa ja to znam – tužno odvrati Maruška – ali sestra Holena i maćeha su mi naredile da donesem jagode; ako ih ne donesem, ubiće me. Lepo vas molim, stričevi moji, pokažite mi gde da ih nađem.
Diže se Januar, priđe mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu štap u ruke i reče:
– Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. Visoko suknu plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drveće se zaodenu listom, ptice započeše pesmu, crveni cvetovi se u šumi rascvetaše – nastade leto. Radosna Maruška poče brati jagode.
Začudi se Holena, začudi se maćeha kada videše da Maruška donosi kući punu pregaču jagoda. Potrčaše obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuća ispuni mirisom jagoda.
– Gde si ih nabrala? – upita je radoznalo Holena.
– Gore, u šumi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama – odgovori joj Maruška.
Holena uze jagode, najede se dosita, i maćeha se najede, a Maruški ne rekoše ni „uzmi jednu“. Jagode su bile tako ukusne da ukusnije u životu nisu okusile. Poželeše da ih imaju još, i to što više.
– Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u šumu! – reče najednom Holena. – Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako ću naći to mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pođe u šumu. Bilo je puno snega, nigde stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad ugleda u daljini svetlo. Pođe ka njemu. Stiže na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primače vatri i ispruži ruke da bi se ogrejala, a ne pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje.
– Zašto si došla? Šta tražiš? – ljutito upita Januar.
– Što me pitaš, starkeljo, ne moraš ti znati kamo idem – odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pođe dalje u šumu.
Januar nabra čelo i mahnu štapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a sneg poče da pada tako gusto kao da se rasipaju perine nošene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije išla, posrtala. A sneg je neprestance zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena grdi Marušku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kožuhu mrznu.
Majka je čekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta što Holene još nema. Prolaze časovi, a Holena ne dolazi.
„Zar su je jagode začarale kad se od njih ne može da odvoji? Moram otići da sama pogledam šta je s njom“, pomisli naposletku maćeha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u šumu za Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaše Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po šumi.
Maruška skuva ručak, pobrinu se o kravi, a Holene i maćehe ni od korova. „Gde li su se tako dugo zadržale?“ pitala se Maruška sedajući uz preslicu.

Već je puno vreteno, već je u kući zatamnelo, a Holena i maćeha se ne vraćaju.

„Ah, zaboga, šta li im se dogodilo!“ čudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani prozor.

Nebo se sija, zemlja se svetli – čovek se ne vidi. Tužna, zatvori prozor.
Izjutra ih je čekala na doručak, čekala na ručak, ali ne dočeka ni Holenu ni maćehu, nikada više. Obe su se u šumi smrzle. Ostala je dobroj Maruški koliba i kravica, i komadić polja, našao se tome i domaćin, pa su ona i on živeli dobro i spokojno.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here