Ишла шумом два друга, а пред њих искочи медвед.
Један се даде у бекство, успуза се уз дрво и сакри, а други остаде на путу. Ништа му друго не остаде, баци се на земљу
и претвараше се да је мртав.
Медвед му приђе и поче да га њуши а овај престаде да дише. Медвед му оњуши лице, помисли да је мртав па оде.
Кад се медвед удаљио, онај друг сиђе с дрвета и стаде се смејати:
– Дедер, реци ми шта ти је медвед шапнуо на ухо?
– Рекао ми је да су лоши они људи који у опасности напуштају своје другове.
