Bio jednom jedan Dušan. Kakav Dušan? Strašan Dušan! Životan! Dušan Lavljeg Srca! Ko je jednom čuo njegovo „Beograde, dobro jutro“ želeo bi uvek da se u Beogradu budi. Pisao je za odrasle i decu, a ostao upamćen po svom specifičnom humoru i iskrenosti.
KO JE BIO DUŠKO?
Dušan Radović rođen je u Nišu 29. novembra 1922. godine. Njegov otac Uglješa bio je poreklom iz Čačka, a majka Sofija Nišlijka. Otac je radio kao mašinovođa, pa će se upravo zbog tog posla cela porodica preseliti u Suboticu kada je Duško imao šest godina. Tu će završiti osnovnu školu i šest razreda gimnazije, a od 1938. godine živeće u Beogradu, gde i maturira 1941. godine.
Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i urednik Studija B.
Sedam godina je budio Beograđane emisijom „Beograde, dobro jutro”, od 1975. godine do 1982. godine, kada je emisija ukinuta.
Objavio je knjige „Poštovana deco“, „Tužibaba i još 9 jednočinki“, „Zašto deca čačkaju nos“, „Pričam ti priču“, „Gde je zemlja Dembelija“, „Na slovo na slovo“, „Ženski razgovori“, „Plavi žaket“ i mnoge druge. Ostavio je veliki trag na televiziji, radiju i u pozorištu
Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.
LAVLJE SRCE PLAVOG ZECA
Duška Radovića mnogi znaju i po neobičnoj pesmi o plavom zecu, čudnom zecu, jedinom na svetu. Zapravo, on sam je bio tako jedinstven i jedini na svetu. Poznati srpski književnik Matija Bećković nazvao ga je „priznatim genijem nepriznate književnosti“. Stvarao je neprekidno, pisao pesme, priče, najave, skečeve, songove, drame, aforizme, a autor je i najpoznatijeg teksta za matičare kojim su mnogi parovi sklopili brak. Ako se u jednoj rečenici treba opisati, onda bi to bila baš Bećkovićeva misao: „Pisao je reklame kao da piše zakone.“ Toliko je posebno lafovsko srce imao Duško.
U jednom intervjuu rekao je da je prava mudrost ne shvatati ništa ozbiljno, ali i da on baš i nije toliko mudar, te neke stvari shvata ozbiljnije no što to zaslužuju.
JA SAM DOKOLIČAR
Duško nije voleo da za njega kažu da je pesnik. Mislio je kako je pesnik samo srećan uređaj koji proizvodi pesme. Za sebe je govorio da je dokoličar. „Jedino dokoličari imaju vremena i razloga da se bave takvim stvarima kao što su humor, posmatranje, zapažanje drugih i istovremeno imaju osećanje krivice. Mislim da su pola sveta radni ljudi bez duha, a pola dokoličari. To se najbolje vidi na selu. Tamo se tačno zna šta je ozbiljno, šta neozbiljno. Pisati pesme je neozbiljno, svirati je neozbiljno. Ista ta podela, samo manje vulgarizovana, postoji i dalje. Ali, mislim, bilo bi dosadno živeti da nema dokolice i dokoličara.“
IZVAN KNJIŽEVNOSTI NA OSTRVU PISAĆEG STOLA
Među Radovićevim rukopisima pronađen je i zapis koji počinje ovom rečenicom: „Ja iskreno mislim da sam izvan književnosti i da zbog toga nisam ni u pažnji ni u nadležnosti književnih kritičara.“ Stvarao je kako je umeo i verovao da je to za kulturnu i književnu javnost njegovog doba bilo malo i neozbiljno. Zapisao je još i da je za decu počeo da piše iz kukavičluka, životnog i književnog, jer se najmanje plašio dece i pisanja za decu.
Duško Lavljeg Srca nije znao koliko je zapravo bio hrabar, stvaran i iskren kada je rekao da bez nove energije ne možemo stići sami sebe. Internetom je pre neku godinu kružila šala kako bi u savremeno doba isti taj Duško bio uticajan tviteraš. Zamislite da vas na Tviteru dočeka ujutro sa:
Jutros se Sava opet ulila u Dunav. Dunav u Crno more. Crno more u Sredozemno more. Sredozemno more u Atlanski okean, a vi opet ne znate šta ćete sami sa sobom.
Za pisanje ovog teksta zavirili smo u knjigu „Na ostrvu pisaćeg stola“, knjigu rukopisne zaostavštine Dušana Radovića, koju su priredili Matija Bećković i Miroslav Maksimović.
