Home Svaštara DRAGI RODITELJU, DA LI MISLITE DA SE VASPITAČI NA POSLU ‘SAMO IGRAJU’?

DRAGI RODITELJU, DA LI MISLITE DA SE VASPITAČI NA POSLU ‘SAMO IGRAJU’?

411
0

Neki dan jedan mi je roditelj rekao da bi se i on na poslu igrao. Dragi roditelju, pozivam te da jedan dan dođeš da odradiš umesto mene. Verujem da ćeš posle pola smene odustati

Ja sam vaspitačica. Ujutro kada obučem svoju kecelju i klompe pretvaram se u super junaka spremna na sve izazove tog dana. Da biste bili vaspitač morate imati neke posebne moći, a to je uskakanje i iskakanje iz jedne uloge u drugu kada god je to potrebno, a često istovremeno treba biti u više uloga. U isto vreme mogu biti suigrač i posmatrač, vođa i učitelj, medicinska sestra i sudija.

Svakodnevno dizajniram igračke, a onda ih pomoću otpada i čarobnog vrućeg pištolja pretvaram u prave igračke baš poput Đepeta. Iako nemam diplomu za to često sam psiholog, logoped, rehabilitator pa i savetnik roditeljstva. Svaki dan učim, čitam, pišem i istražujem.

Neki dan jedan mi je roditelj rekao da bi se i on na poslu igrao. Dragi roditelju, pozivam te da jedan dan dođeš da odradiš umesto mene. Verujem da ćeš posle pola smene odustati. Moja grupa trenutno ima 24 dece uzrasta od 3 do 4 godine.Mnoge moje kolegice rade i s 30 dece u grupi, a sve češće u svakoj grupi ima barem jedno dete s posebnim potrebama. U posebne potrebe se ubrajaju deca s poremećajima autizma, deca u kolicima, gluhonema deca, deca s problemima u socijalizaciji i govoru, alergičari, hiperaktivci, daroviti…

 

NAMA SE NIKADA NE DOGAĐA DA NA POSLU NEMAMO POSLA

 

Naš radni dan nikad nije isti, mi nemamo ispisanu rutu koju moramo odraditi, naši planovi često se ne ostvare jer su nas deca odvela u drugom smeru. Nama se nikada ne događa da na poslu nemamo posla. Uvek treba nekome pelenu presvući, nekoga obući, nosić obrisati, izmeriti temperaturu, rešiti sukob, utešiti, slikati, crtati, bojiti, motivisati i podsticati.

Deci treba servirati nekoliko obroka na dan, pri tome ih motivisati i nahraniti, naučiti ih što je kašika, a šta viljuška. Nekad je sasvim očito da se pojedine četverogodišnjake još uvek roditelji hrane.

Da te sad vidim, roditelju koji bi se igrao. Zanima me kako bi se snašao u ovoj situaciji. Tu mi bacaš neke fore na vratima koje su samo tebi smešne, a do juče si svome trogodišnjaku kupovao Hippove kašice i toliko si sposoban da ga nisi naučio ni da žvaće. Svaka ti čast.

 

RODITELJI, TO SU PRE SVEGA VAŠA DECA, OGLEDALO VAS

 

Često čujem roditelje koje se žale da deca nisu naučila da pevaju, plešu, crtaju, pišu, čitaju, a najdraže su mi izjave kao „ma tuče se zato jer je vaspitačica stalno na bolovanju“. Kao prvo, nisu sva deca za pesmu i ples, nisu svi za knjigu i slova, neku decu je potrebno više podsticati i gurati. A ponekad bi se i vi dragi roditelji trebali uključiti, to su pre svega vaša deca, ogledalo vas. Mi vaspitači uvek smo spremni da vam pomognemo da dođemo najboljeg mogućeg rjšenja, na kraju i do uspeha. A kao drugo vaspitači nisu roboti, oni su ljudi od krvi i mesa, sa svojim potrebama i pravima.

Ja sam vaspitačica. Moje srca veliko je kao kuća. U moj zagrljaj stane hiljadu malih duša. Moja deca moji su prijatelji, svaki njihov uspeh je i moj. Svaki put kad se dignu nakon pada znam da sam uspela. Svako šaranje za mene je umetničko djelo, a svaki zalogaj veliki korak napred.

Drage moje kolegice i kolege vaspitači, hvala vam što svakodnevno delite ljubav svakom detetu bez predrasuda, što od ničega  napravite sve, što se seijete i plešete i kad niste srećne. Hvala vam za ljubav i sreću koju delite.

Ja sam vaspitačica, čarobnjak, superjunak, prijatelj, sudija, posmatrač, doktor, psiholog, logoped, rehabilitator, dizajner, tvorac, dirigent. To sam sve ja.

 

PIŠE Sanja Hajsek

https://klokanica.24sata.hr

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here