„Kako igrom uspešno razvijati detetov IQ“ naziv je predavanja i edukacije za roditelje koju je Dr Ranko Rajović, jedan od najvećih autoriteta na ovim prostorima kad govorimo o vaspitanju i obrazovanju, održao u Zagrebu. Najvažnija misao vodilja u radu dr Rajovića vrlo je jednostavna – deca kroz igru najbolje uče, a učenje napamet je zastarelo je i treba što pre da prestane da se primenjuje
Šta to liči na gljivu i uvek je mokro? Ako je vaš odgovor kišobran – nije tačan, ali je dobra ideja. Kišobran je nekad i suv, a ako tražimo nešto što je uvek mokro, znači da je to nešto što je stalno u vodi. Pa šta to liči na gljivu i živi u vodi? Odgovor je meduza.
Pitanja za spomenuti kišobran koje traži razmišljanje može biti: Šta to liči na gljivu i skuplja se posle kiše?
Pitanje za drugi razred osnovne škole: Koju životinju možemo nacrtati samo jednom bojom, a vidimo je svaki dan nekoliko puta? Napomena: to nije životinja, a zove se kao životinja. Odgovor je zebra.
Isto ovo pitanje za dete od pet godina glasilo bi ovako: Preko koje životinje pređe najveći broj pešaka?
I to je funkcionalno razmišljanje, dok mi do malih nogu učimo da razmišljamo reproduktivno pa bi klasično školsko pitanje za zebru bilo:
Kako se zove crno-bela životinja koja liči na konja i živi u Africi?
Naše funkcionalno znanje nije dobro. Nikad nas nisu učili da razmišljamo. Ni kod kuće, ni u vrtiću, ni u školi, kaže
dr Ranko Rajović, doktor interne medicine, dugogodišnji predsednik Odbora za darovite međunarodnog udruženja Mensa i UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja dece i osnivač Mense Srbije i Odseka za darovite Nikola Tesla Centra. Rajović je i autor NTC – sistema učenja kojim se podiže intelektualni potencijal dece i razvija brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje.
UČENJE NAPAMET NIJE U SKLADU S LJUDSKIM MOZGOM
O tome je ovaj veliki stručnjak govorio roditeljima, učiteljima i pedagozima na praktičnoj edukaciji „Kako igrom uspešno razvijati detetov IQ“ održanoj u Zagrebu.
Ljudska inteligencija ne zavisi samo od broja neurona, odnosno nije uslovljena samo genetskim potencijalom nego i vezama među neuronima, tzv. sinapsama. Razdoblje do sedme godine života najdragocjenije je za formiranje novih neuronskih veza (sinapsi). NTC-sistemv učenja se bavi pitanjem kako stimulisati razvoj sinapsi, a time i ogromne dečije potencijale pre polaska u školu i u školi.
NTC-sistem učenja usmeren je prema razvoju kognitivnih sposobnosti dece, a temelji se na istraživanjima koja upozoravaju na to da mozak uspostavlja 75 posto svih neuronskih veza (sinapsi) do sedme godine života, a od toga 50 posto sinapsi nastane već do pete godine.
NTC-sistem suprotstavlja se tradicionalnom radu s decom, pa tako i učenju napamet koje Rajović smatra potpuno zastarelim.
Učenje napamet fiziološki nije u skladu s našim mozgom i besmisleno je. Međutim, učitelji ne znaju kako drugačije da uče decu, što znači da moramo da stvaramo inovativne metode, a da su delotvornee. NTC-metoda temelji se na tome da deca misle da se igraju, a nauče lekciju.
Glavni motiv je da učenje bude igra, da deci škola bude interesantna, da se smeju u školi i da nema straha od odgovaranja i akutnog stresa. Deca trebaju da žele dai daju svoje znanje, jave se čak i ako odgovor nije tačan, ali da daju pri tome svoju ideju, objašnjava Rajović kako bi škola budućnosti trebala da izgleda.
Kod NTC-sistema ne postoji jasna granica koja predmete deli na biologiju, geografiju, matematiku, već pitanja obuhvataju razna područja, o čemu će uskoro moći da uče i studenti na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu gde Rajović priprema seminar koji će buduće učitelje educkovati kako da od prvog dana u školi primenjuju nove metode učenja koje će deci biti interesantnije.
Međutim, Rajović ističe kako menjanje metodologije rada u vrtićima i školama nije veliki problem. Najveći je problem edukacija roditelja. Zato širom regije otvara NTC centre koji već postoje u Puli i Zadru, a uskoro će biti otvoren i u Zagrebu, gde će roditelji moći da se informišu i edukuju o toj inovativnoj metodi rada.
Jedna od najvažnijih odrednica NTC-sistema je razvijanje mozga deteta od najranijeg doba, što se postiže – kretanjem. Roditelji moraju da puste dete da se kreće, trči, skače, a najbolje je da dete skače po lišću, travi, pesku, blatu, plitkoj vodi. Ako ga nismo vodili tamo da skače, dete će skakati po krevetima, što može biti nezgodno ako padne pa se povredi. Onda roditelji kupe trambulinu koja isto može biti opasna i gde dete treba da bude pod nadzorom.
To je posao roditelja – da naprave granicu zato što oni znaju šta je dobro, a dete ne zna šta je dobro. Moramo preuzeti tu odgovornost jer od nas zavisi razvoj deteta
Naša su deca 30 posto slabija nego što smo mi bili u njihovim godinama, imaju manje mišića jer se manje kreću. Skakanjem se aktiviraju svi mišići, menja težište tela, dete se pomera levo desno, a sve te mišiće kontroliše mozak i pravi nove nervne veze sinapse važne za razvoj inteligencije. Svaka motorička aktivnost za dete je važna, čak i žvakanje hrane. Zbog toga Rajović napominje da dete s godinu i po mora potpuno da pređe na čvrstu hranu.
Velika je greška davati detetu mekanu, miksanu hranu do druge ili treće godine jer ne dolazi do stimulacije velikog dela mozga. Jezik se slabije kreće kad dete jede mekanu hranu, a jezik je važan za razvoj govora. Obrazi su slabi pa dete ne može da izgovori p i b. Mekana hrana ne može da čisti zube kako treba pa će biti više karijesa i onda se vade mlečni zubi.
Roditelji ne znaju koliko su mlečni zubi važni za statiku u ustima. Njihovim vađenjem remete se mišići lica i vrata te se menja osovina tela i dolazi do problema s držanjem tela. Roditelji mi kažu kako se boje da se dete ne zadavi s čvrstom hranom, a drugi je najčešći razlog jer neće da jedu. Pa zašto se onda ne preskoči obrok, ako dete neće da jede, nemojte mu ni dati da jede. Nekoliko puta desilo mi se da mi mame kažu: ‘Pa vi imate neke spartanske metode.’
Pa čekajte, otkad je preskakanje obroka postalo spartanska metoda? Eto dokle smo stigli. To je posao roditelja – da naprave granicu zato što oni znaju šta je dobro, a dete ne zna šta je dobro. Moramo preuzeti tu odgovornost jer od nas zavisi razvoj jeteta,
govori Rajović koji je i autor knjige „IQ deteta – briga roditelja“ koja će roditeljima dece mlađe od pet godina pomoći da ne zapadnu u današnje zamke odgoja. Jedna od tih zamki, ističe Rajović, je i preterano hvaljenje deteta. Mudrost je roditeljstva pronaći gde je granica.
DETE OD DVE I PO GODINE S TABLETOM U RUKAMA
Potreba za pohvalom je instinktivna potreba deteta. Ako ga pohvalimo, ono dobije hormon sreće koji mozgu šalje jasnu poruku ‘lakše ću preživeti’ jer je mozak organ za preživljavanje.
Kad dobiju pohvalu, dobiju potvrdu da je to što rade dobro i zato se darovita deca uvek javljaju u školi kad učitelj postavi pitanje. Ali kad je škola reproduktivna, takva se deca stalno javljaju pa ih učitelj više i ne pita. Učitelj čak kaže ‘pa nemoj se više javljati, evo tebi 5, idi u dvorište i igraj se’.
Takvo dete čak i ne želi više da se javlja zbog drugih učenika u razredu jer kad se stalno javlja zapravo pokazuje neznanje svojih prijatelja iz razreda. Ljute se na njega, zovu ga štreberom i drugim pogrdnim imenima, gurnu ga u prolazu… Reproduktivna škola je stvar prošlosti. Moramo misliti o drugim vrstama škola kakvih ima u svetu, moramo gledati dobre primere i dobra iskustva i pokušati da ih implementiramo na ove metode“
, poručuje Rajović koji živi u Novom Sadu gde je nedavno bio svedok pomalo uznemirujućeg prizora:
Roditelji su u kolicima vozili dete od dve i po godine koje je držalo tablet i nešto radilo po njemu, zabrinuto govori Rajović te ističe da neki roditelji bebi od godinu dana daju pametni telefon i ona prstom traži slike.
NOVE TEHNOLOGIJE: KADA KORISNO PRELAZI U ŠTETNO?
Dete ne možemo osloboditi mobilnog telefona i novih tehnologija, mora da zna da se time služi jer je to jako korisno, ali pitanje je gde je granica, odnosno gde korisno prelazi u štetno. Za svoju decu imao sam pravilo: pola sata gledanja u ekran, bilo to TV ili laptop, sat vremena u park; sat vremena gledanja u ekran – dva sata u park; sat i po u ekran – tri sata u park.
Često mi roditelji kažu kako pokušavaju da naprave neki dogovor, ali deca to svaki put izokrenu i prekrše. Kažu: ‘Mama, mogu li još pet minuta, sutra ću pet minuta manje? Mama, mogu li danas igrati igricu 15 minuta, sutra neću ni igrati?’ Svaki put dete izmišlja nešto novo. Tu se mora napraviti granica. Može se nekad napraviti izuzetak, ali granica mora postojati, objašnjava Rajović koji od roditelja čuje i sledeće:
„Super da dete ima mobilni telefon jer je mirno pa da se odmorimo od njega.“
Pa zašto imate dete ako se morate odmarati od njega? Detetu se moramo posvetiti, a mozak se najviše razvija u pokretu od druge do pete godine. Mozak, odnosno nervni sistem karakteristika je živih bića koja se kreću, a najsloženiji nervni sistem ima čovek. Po toj analogiji, mi smo živa bića za kretanje. Dakle, ‘posao’ je deteta od druge do pete godine da se kreće, vrti, skače, a ne da sat ili dva gleda u mobilni telefon.
Like this:
Like Loading...
Related
