Толико ми је досадно
да не знам шта ћу.
Кад излазим из школе
накривим капу на лево око
и побијем се са тројицом
бар да ме виде девојчице.
Девојчице су смешна створења,
дугоноге,
округле,
пегаве или кратковиде,
много лажу и оговарају
и пишу љубавна писма
која ми ставе под клупу.
Мени је све то досадно.
Ипак, прочитам писма,
најлепше речи препишем
– ако ми некад затреба,
а од оног што остане
направим папирне лађе,
направим птице,
сланике,
жабе,
и бајаги се играм
а тако ми је досадно.
Досадно ми је да порастем,
да носим тесне ципеле
и да се оженим.
Они који порасту прво се данима мрзе
онда се данима свађају.
Једино ми је жао мог тате.
Да је остао дечак као ја,
баш бисмо дивно могли да се дружимо
и да заједно будемо заљубљени
у наставницу историје.
Све остало ми је досадно.
Толико ми је досадно
да не знам шта ћу,
него накривим капу на лево око
и побијем се са још тројицом
чак и кад нема девојчица.
