Дођу тако дани, када нам се само пева и снева,
када нам се игра и врти као чигра, када нам се скаче,
али дођу исто тако дани када нам се тугује и плаче.
Дођу тако дани када срце јаче лупа,
када би свако сваког радо да излупа,
да тресне шаком о сто, да се зна ко је ко.
Дођу дани када нас ништа не занима,
Када не размишљамо где је ко и да ли уопште срца има.
Буде нам тако сасвим свеједно да ли смо сами
или сви заједно.
Дођу дани када мислимо о свима,
да ли је неко гладан, да ли новца има?
Дођу дани када би свет цели да мењамо,
а онда схватимо да смо толико мали,слаби и немоћни
да било шта и било кога променимо.
Тако улазимо у нове године,месеце,дане и сате
хитамо у неке непознате подухвате и чекамо да нас нечије
руке од срца прихвате и да нас изнад свега разумеју и схвате.
