Beše jedan pesnik
Tamo iz Gruže
Kroz čije pesme
Mirišu ruže…
Gde svitac pšeničar
Društvo pravi vodeničaru
I tako svake večeri
Prelistavju slikovnicu staru.
Tamo se prostiru
Široka polja i livade
Sa rascvetanog cveća
Pčele se nektarom slade.
I Cica iz Grivca
Traži svoga princa
dok sa neba sunce blista
i divi se osmehu njenog lica.
Maslačak cveta
Dok vodenica klopara
Umorni vodeničar
Na pragu odmara.
Divi se prirodi
Proleću i vetru
Vešto prikriva I
z očiju setu.
Zavoleo je nekad
Devojku iz grada
Radi nje je napustio
Kućni prag, bela stada.
Shvatio je ipak da selo
Svoju čaroliju ima
Pa ga kroz pesmu
Oslikava svima.
I onaj zvuk frule
Što se prostorom širi
Kome se u igri
Raduju leptiri…
Rečima slika
pesnik iz Gruže,
sa stihovima se njegovim
mnoštvo dece druže…
Pevaju pesme
Oživljavaju predele daleke,
Ljubavi neke
Kraj plave reke.
Dobrica Erić
Tako se zove
Pesnik velikog srca
Koji je ostavio kroz stihove snove…
I još mnogo toga
Tragove gde sunce nebom hita,
Da se njegovo delo
S ushićenjem čita.
