Jedan siromah življaše u jednoj pećini i nemaše ništa do jednu šćer, koja bijaše mnogo mudra i iđaše svuda u prošnju, pa i oca svoga učaše kako će prositi i pametno govoriti.
Dođe jednom siromah k caru da mu štogođ udijeli; car ga upita okle je i ko ga je naučio mudro govoriti. Ovi mu odgovori okle je i kako ga je šćer naučila.
„A šćer tvoja od koga se naučila?“ upita car, a siromah odgovori:
„Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština.“
Tada mu car dade trideset jaja i reče mu:
„Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh jaja izleže pilad, pak ću je dobro darovati, ako li pak ne izleže, hoću te staviti na muke.“
Siromah otide plačući u pećinu i kaže sve šćeri. Ona pozna da su jaja varena, i reče ocu da pođe počinuti a da će se ona za sve brinuti. Otac je posluša i otide spavati, a ona dohvati pinjatu i nastavi na vatru punu vode i boba, a kad svari bob, zovne ujutro oca i reče mu da uzme ralo i volove pak da ide orati pokraj puta kuda će pasati car, i reče mu:
„Kad vidiš cara, uzmi bob pak sij, i viči: „“haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob.““
Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad.“
Siromah posluša šćer pa otide te stane orati; kad ugleda cara đe ide, on stane vikati:
„Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob.“
Čuvši car ove riječi, stane na putu i reče siromahu:
„Siromaše, kako može roditi vareni bob?“
A on mu odgovori:
„Čestati pare, kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad.“
Stavi se car odmah da ga je šćer naučila, pa zapovjedi slugama te ga uhvate i dovedu predanj, pa mu onda pruži povjesmo lana govoreći:
„Uzmi to, i od toga imaš učiniti guminu i jedra sva što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubićeš glavu.“
Ovi siromah s velikijem strahom uzme povjesmo i plačući otide doma i kaže sve svojoj šćeri.
Šćer ga pošlje da spava obećavajući da će ona sve to učiniti. Sjutradan uzme mali komad drveta, pak probudi oca i reče mu:
„Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kuđelju i vreteno i stative i ostalo što trebuje, pak ću ja njemu napraviti sve što naređuje.“
Siromah posluša šćer i iskaže caru sve kao što ga je ona naučila. Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu:
„Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj šćeri neka mi njom preseka more da ostane polje.“
Siromah posluša i plačući ponese šćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao.
Đevojka mu reče da ostavi do sjutra i da će ona sve učiniti a sjutradan zovne oca i da mu litru stupe i reče:
„Ponesi ovo caru i reci mu neka ovijem zatisne sve izvore i sva jezera, pak ću ja presekati more.“
Siromah otide i ovako caru reče. Car videći da je đevojka mnogo mudrija od njega, zapovjedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovede i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita:
„Pogodi, đevojko, šta se može najdalje čuti?“
Đevojka odgovori:
„Čestiti care, najdalje se može čuti grom i laž.“
Tada se car dohvati za bradu i obrnuvši se svojoj gospodin zapita ih:
„Pogodite koliko valja moja brada?“
Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda đevojka odgovori svijema da nijesu pogodili, pak reče:
„Careva brada valja koliko tri kiše ljetne.“
Car se začudi pa reče:
„Đevojka je najbolje pogodila.“
Pa je onda zapita hoće li biti njegova žena, i da drukčije ne može biti nego tako. Đevojka se pokloni i reče:
„Čestiti care! kako ti hoćeš neka bude, samo molim da mi napišeš na karti svojom rukom, ako bi se kad gođ na me rasrdio i mene od sebe oćerao, da sam gospođa uzeti iz tvoga dvora ono što mi je najmilije.“
Car joj ovo odobri i potpiše.
Pošto pasa nekoliko vremena, car se na nju ražljuti i reče joj:
„Neću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš.“
Carica mu odgovori:
„Svijetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sjutra ću poći.“
Car joj dopusti da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu:
„Pij care veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala.“
Car se opjani i zaspi, a carica spravi karocu i ponese cara u kamenu pećinu.
Kad se car u pećini probudi i vidi đe je, poviče:
„Ko me ovđe donese?“
A carica mu odgovori:
„Ja sam te donijela.“
Car je upita:
„Zašto si ti to od mene učinila? Da li ti nijesam rekao da više nijesi moja žena?“
Onda mu ona izvadivši onu kartu reče:
„Istina je, čestiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj što si na ovoj karti potpisao: što mi bude najmilije u tvojemu domu da ponesem sobom kad od tebe pođem.“
Car videći to, poljubi je i povrate se opet u carski dvor.
