Bila u davna vremena na zemlji velika suša; usahnule sve reke, potoci, bunari; osušilo se drveće, žbunje i trava; umirali od žeđi ljudi i životinje. Jedne noći izišla devojčica iz kuće, sa krčagom, da traži vode za bolesnu majku. Nigde nije našla vode, pa, onako umorna, legla na travu i zaplakala. Kad se probudila i dohvatila krčag, umalo nije prosula vodu iz njega.
Krčag je bio pun čiste, sveže vode. Devojčica se obradovala i htela da se napije, ali onda pomisli da neće biti dosta za majku, pa potrča sa krčagom kući. Tako se žurila da nije ni primetila oko nogu psetance. Spotakne se oko njega i ispusti krčag. Kuče je žalosno cvilelo.
Devojčica je već pomislila da je voda iz krčaga prosuta, ali je krčag stajao uspravno i sva voda bila je u njemu. Tada ona odli u šaku vode, i psetance sve popi i razveseli se. Kad je ponovo dohvatila krčag, a on od drvenog postao srebrn. Devojčica donese krčag kući i pruži ga majci. Mati reče: „Ja ću i tako umreti, bolje popij ti”, i vrati krčag kćerki. U taj mah krčag od srebrnog postane zlatan. Pošto je bila isuviše žedna, ona uze krčag i, baš kad je htela da ga nagne, na vratima se pojavi putnik i zatraži vode. Devojčica proguta pljuvačku, a krčag pruži putniku. Na krčagu odjednom iskoči sedam ogromnih dragih kamena, a iz njega poteče veliki mlaz čiste sveže vode. Sedam dragih kamena poče se dizati sve više prema nebu i postadoše onih sedam zvezda koje se zovu Veliki medved.