Home Svaštara DA LI DECA TREBA DA NAUČE DA ČITAJU I PIŠU PRE ŠKOLE?

DA LI DECA TREBA DA NAUČE DA ČITAJU I PIŠU PRE ŠKOLE?

207
0

Deca uče kroz igru i razgovor, kroz ljubav i pažnju i zato roditelji trebaju biti osvešteni koliko je važno baviti se detetom od najranijeg doba, koliko je važno koje će crtane gledati i koliko je važno otići u šetnju i razgovarati, kako je važno igrati se smislenim igračkama kao što su kockice, figurice i puzzle i tada se dete razvija u pozitivnom smeru

Česte teme majki dece predškolaca, nekoliko meseci pre početka školske godine vezane su uz početak školovanja u prvom razredu. Razgovara se o patikama za fizičku i zdravstvenu kulturu, izgledu i ceni školske torbe, sveskama, olovkama, gumicama, makazama za levake i dešnjake, novoj odeći, mapama ovoga ili onoga izdavača, peretonicama na dva i tri sprata, strogoj i onoj blagoj učiteljici, o jedinicama i peticama i koječemu još. Naravno mame su sve kupile: najbolje patike, sveske, peretonice….

Dođe taj prvi dan, prvačići stoje pred školom, gledaju u svoju nasmešenu i razgovorljivu učiteljicu ili učitelja. Vrlo ozbiljno gledaju u učiteljicu i misle: „Zašto je ta teta toliko ljubazna kada je ta škola tako ozbiljna stvar pa teta Mirjana i moja mama ne prestaju da pričaju već nedeljama o školi i vrlo su zabrinute u vezi toga.“

Deo je roditelja opušten i smiren jer veruju da će učiteljica na prvom susretu u školi reći što sve još treba nabaviti i u kojem vremenskom periodu. Uostalom, znaju da mogu doći u školu i pitati učiteljicu jesu li nabavili sve što je potrebno. Deca takvih roditelja se smeše sramežljivo iz prvoškolske kolone već prvi dan.

DETE NAPREDUJE IZ DANA U DAN

Trebaju li taj prvi dan doći puni različitih znanja, naučenih malih i velikih štampanih, možda i pokojeg pisanog slova ili možda svih? Trebaju li da znaju da rešavaju računske zadatke, broje do 100.000, znaju da je srna manja od jelena te da postoji jelen lopatar i kako se zovu njihove ženke? NE, ali…

Nauka napreduje iz dana u dan, svakodnevno čitamo o novim spoznajama o svetu oko sebe pa tako i svim područjima detetovog razvoja: telesnom, socijalnom, govornom, spoznajnom i emocionalnom. Trudnice, koje se obrazuju u tom smislu, razgovaraju sa svojom dečicom od dana kada vide prve otkucaje srca na ultrazvučnim ekranima u lečkarskim ordinacijama, očevi pevaju pesmice trudničkim stomacima svojih supruga svesni da vibracije dolaze do njihovog prvo, drugo ili trećerođenca. Očevi žele da učestvuju na porođajima nakon kojeg ljubav, pažnja i briga samo rastu i rastu.

Zašto priču o slovima počinjem gotovo začećem? Pa upravo je početak važan, najvažniji jer ono dete iz kolone, koje sa simpatijama i smeškom gleda svoju učiteljicu, slušalo je tatine pesme pre rođenja, majka mu je pričala i tepala i unosila se, nežno, u lice u porodilištu. A kako je dete raslo, nežno ga je milovala kad je bilo bolesno i govorila: „Proći će, bićeš opet kao nov!“ objašnjavajući mu sve o toj bolesti i ozdravljenju rečima koje je dete razumelo. Taj brižni otac pa i silno umoran od posla odveo ga je u šetnju dok je majka pospremala kuću, odveo, dečaka ili devojčicu (svejedno) na pecanje kod bake i u kokošinjac kod strine ili kod dede u garažu u kojoj je bilo puno alata. I objašnjavao, objašnjavao, objašnjavao.

A majka je u rano jutro odgovarala na bezbrojna pitanja svoga znatiželjnog malog „zlata“, spravljajući pritom prekrasnu tortu za dečiji rođendan i motajući sarmu za dva dana. Objašnjavala što je sarma, od čega se pravi, odakle je kupus, što piše na vrećici brašna i šećera, kojim slovom počinje reč brašno, a kojim šećer… A zatim mu rekla da joj pomogne da spremi kuhinju.

RAZVOJ POČINJE U MAJČINOM TRBUHU

Vikendima su zajednički odlazili u posete bakama i djedovima, u duge šetnje, u Zoološki vrt, u bioskop i pozorište, zimi na sankanje i grudvanje i putem u automobilu ili hodajući objašnjavali gde šta piše, šta je i zašto negde nacrtano.

Slikovnice su došle same po sebi, jer takvi roditelji znaju da su slikovnice važne pa su deca u određenom dobu poželela sama da nešto pročitaju i krenuli su da uče slova. Spontano. Bilo je tu i bojanki i blokića u koje je dete moglo da crta i pravi se da piše i počelo je spontano da piše štampanim slovima: MAMA, TATA i svoje ime, neki već s četiri godine. Brojali su prasiće i patuljke u bajkama, jabuke na drvetu u bojankama i koke kod strine u kokošinjcu. A bilo je tih koka puno, dvadesetak. I naučili da broje do deset, dvadeset, možda i na nekom stranom jeziku.

Je li ovo dete, čiji razvoj pratimo od majčinog stomaka, naučilo da čita, piše i broji? Da. Je li to dete razvilo interes za sva slova i naučilo ih? Verovatno da, ako ne sva, a onda sigurno zna većinu, a zna i da čita kraće reči. Zna li to dete da broji do deset? Zna sigurno i do 100. Jer kada je saznalo za broj deset sigurno se pitalo šta je iza deset, iza dvadeset itd. Je li to dovoljna priprema za školu? Da. Ne treba ih učiti pisana slova jer ih učiteljica u školi uči i pravilnom pisanju i pravilnom spajanju tih slova pa će im biti lakše ako to uče od početka.

ŠKOLA – NOVA SITUACIJA U ŽIVOTU

Kroz igru i razgovor, kroz ljubav i pažnju te osveštenost roditelja kako je važno baviti se detetom od najranijeg doba, kako je važno koje će crtane da gleda i kako je važnije otići u šetnju u kojoj će razgovarati s roditeljima o drveću, reci, potoku, mostovima, automobilima, jelenima, srnama, i leptirima, kako je važnije igrati se smislenim igračkama kao što su kockice, figurice i puzzle dete se razvija u pozitivnom smeru, pripremajući se za sledeću stepenicu u životu.

Nikako ne treba decu podsticati da sede celo poslepodne i gledaju TV ili igraju kompjuterske igrice samo kako bi što manje ometali roditelje koji su umorni od posla i života, a život deteta prolazi onako, usput pa roditelje u prvom razredu hvata panika jer dete ne može celo prvo polugodište da sintetički pročita reč; npr.: D R V O pročita ŠAL. To nije neuobičajeno prvih mesec do dva, ali sve dalje je velika poteškoća za dete jer ostatak odeljenja već čita rečenice.

Na sreću, više je osveštenih roditelja pa u prvom razredu imamo simpatične „bistrice“ s kojima je druženje, razgovor i rad prava uživancija. Roditelji takvih učenika najčešće su opušteni, otvoreni i spremni na razgovor te kvalitetno rešavanje eventualnih problema. Ali pre svega poštuju autoritet škole i učiteljice, prema učiteljici se odnose s poštovanjem. Usmereni su napretku deteta u svim područjima njegova školovanja i života. Ohrabruju ga i podstiču, a manje kritikuju i kažnjavaju, zahtevaju da spreme svoje igračke i svoju sobu, jer kod svoje dece žele da razvijaju veštine, znanja i samostalnost. Ako su naučili da spreme svoju sobu, znaće da spreme svoje radno mjesto u učionici.

Naše dete iz stomaka je spremno za školu, znatiželjno i veselo jer zna da je to nova situacija u životu, ali dobra i zdrava situacija u kojoj će napredovati iz dana u dan. Roditelji su mu mirno objasnili da je škola sjajna, da se u njoj uče nove stvari svakodnevno, da se pritom deca zabavljaju, a da je učiteljica osoba koja mu u svemu pomaže i na koju se može osloniti u svim situacijama u školi.

POMOĆ U UČENJU

Roditelj će pomoći oko zadataka ako dete to zahteva odnosno ne može samostalno da reši zadatke. Roditelj će proceniti je li dete usvojilo ono što se učilo u školi ako nije tada će pomoći detetu da to uvežba; na primer..: neko novo slovo, napisati neku tešku reč. Pročitati dugačku pesmicu, objasniti zadatak rečima iz matematike.

Sve će to roditelj saznati kroz razgovor s detetom, supružnikom i učiteljicom. Potrebno je ostvariti otvoren i iskren odnos s učiteljicom. Treba biti spreman i na učiteljičine pohvale te poneku pokudu ponašanja njegova deteta. Prihvatiti je, popraviti i ići dalje, bez dramatiziranja i preuveličavanja. Uputstva pri radu s detetom kod kuće trebaju da budu kratka i jasna: „Pogledaj u svesku šta imaš za zadatak. Znaš li to sam da rešiš? Ako ti nešto nije jasno zovi me, ja ću ti pomoći“.

Nažalost, još uvek ima i onih roditelja koji misle da ih baš sve mora naučiti učiteljica, ponekad od pristojnog pozdravljanja, higijene, razlikovanja dobrog i lošeg ponašanja pa svega ostaloga. Naravno da je takav način razmišljanja neprimeren, grubo rečeno zaostao.

Tu i tamo se nađe roditelj koji u prvom razredu puno toga radi umesto deteta; boji, crta, izrezuje i nagovara dete da laže učiteljici kako je to samo uradiloo. Dugo radim i svaki put sam frustrirana objašnjavajući takvim roditeljima da njihovo dete tako NE MOŽE da nauči da boji, crta, izrezuje, računa, piše, …. Znam da je teško ponekad sedeti kraj deteta i satima ga gledati kako se muči kod nekog zadatka, ali uz smireno vođenje i objašnjavanje dete će svaki put biti mrvicu brži kod takvog zadatka i to je jedini ispravni put….Reklo bi se: Bez muke nema nauke.

PIŠE LIDIJA PRPIĆ, UČITELJICA RAZREDNE NASTAVE

https://miss7mama.24sata.hr/skolarci/skola/trebaju-li-djeca-nauciti-citati-i-pisati-prije-skole-2232

 

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here