Ујака имам, златнога чичу,
о њему хоћу да причам причу.
Чудан је ујак, прати га слава,
јер ваздан ради уз рику лава!!!
На крају града, за мрким зидом,
одједном видиш — Африка жарка!
На крају града за мрким зидом
ево ти, друже — зоо-парка!
Читавог парка чувар и глава
то ти је главом ујкица Сава.
Он чува лава, зверињег цара,
из кога блиста краљевски зрачак
а ипак ујка с осмехом тврди:
„Ово је само велики мачак!“
Ту је и лавић, малишан љут,
на њему сија капутић жут.
Ујкину мачку веома криво,
па ваздан фркће, најежен сав:
„Кад не би крзно имао сиво,
и ја бих био афрички лав.
Свакој би кући задао страх!
Алај би Жући застао дах!“
Ово је тигар, око му сија,
трагати за њим, то није игра.
Ти га се бојиш, бојим се и ја,
па ипак неко улови тигра.
Сигурно ловац, кад за њим јури,
од страха жмури.
Носорог тешки, тврђава сива,
тромо се креће, изгледа злог,
ево ти тенка, опасна, жива,
уместо топа — стрши му рог.
Жирафа шета бројећи звезде,
корача парком — звонара права;
када јој сутон до ногу дође,
у ње још увек на сунцу глава.
То ти је, богме, чудновата звер,
ујка је зове „облакодер“.
Долази колос на четир стуба,
на њему кљове и дуга труба,
лепезе уши покреће он.
То ти је слон.
Он труби громко:
„Ујкице, знај,
гладан сам јако, ручак ми дај!
Доста ће бити пола вагона
и поврх свега једна бомбона.“
У малој бари крокодил дрема,
оклопник стари, нарави грубе.
Кад ујка приђе, он му се жали:
„Нешто ме боли, пипни ми зубе!“
Водени коњ се поваздан гњура,
никад га нећеш видети тужна.
Ко га не позна одмах би рекȏ
„Ова је крава веома ружна!“
Он ујки каже весела лица:
„Ја сам ти коњска подморница!“
Пред саму зиму замумла медо,
поспано чешућ’ дебели врат:
„Спавати ваља до фебруара,
навиј ми, Саво, будилник сат.“
Змијскоме цару вечито зима,
прашуму сања и црнце неке.
Кад нема врелог афричког сунца,
овде га грију угљем из Креке.
И ту се ујка марљиво стара
и ложи ватру за смрзлог цара.
Камила плови, пустињска лаћа,
морнарску главу високо држи.
Завичај њен је пешчано море
где вихор праши и сунце пржи.
Камиле-лађе одувек броде
кроз пустош врелу, морем без воде.
Весели кенгур по врту скаче
као из топа хитро и право,
а мали син му из џепа вири
и гласно виче:
„Татице браво!“
Чудом се чуде неука деца:
„Погледај, мама, великог зеца!“
Јежурка Јежић, копљаник славни,
спокојно шета, делија права,
он се не боји никога живог
дању ни ноћу, па ни кад спава.
Свака му бодља — бајонет прав,
као да прети:
„Нек’ дође лав!“
Базеном плива лепојка нека,
глатка и жива, весела ока.
То ти је фока.
Она је кћерка далеких страна,
скривених маглом, ледом и тајном,
тамо јој друштво на санти прави
господин пингвин у фраку сјајном.
А дивља свиња, опасне ћуди,
рије и грокће, спремна за борбу:
„Овамо ручак, зликовче Саво,
поцепаћу те к’о масну торбу!“
Мајмунски кавез, то ти је хајка:
ковитлац тела, репови, лица,
туча и дрека, ратова триста,
немирне очи, вртоглавица!
У овом друштву, кићеном, лепом,
почне се главом, заврши репом.
Облак од птица по трави пао,
покрај њих видиш стражара ноја.
Тај носи јаја, ујка ми каже,
велика тако — ко глава моја.
Чистунац лабуд језером плови,
блистав и миран ко сунчан дан,
личи на барку с једрима белим
у којој деци долази сан.
Заједно с њиме, у модрој води,
његова слика наглавце броди.
Пеликан ждера са дугим кљуном
крај воде стоји са кесом пуном.
Чувар се жали, љутито хуче:
„Овај ми јутрос појео кључе!“
Колибри шарен, ко лептир бајни,
трепери журно крилима сјајним,
па ујки јавља зачуђен свет:
„Погледај, с гране побеже цвет!“
Крај врта каткад чобанче прође,
гонећи овце застане радо,
провири мало, па ујку пита:
„Здраво, колега, како ти стадо?“
