Home Bajke i priče CRVENE CIPELE – Hans Kristijan Andersen

CRVENE CIPELE – Hans Kristijan Andersen

118
0

Jednom davno živela je devojčica, lepa i nežna. Leti je bila bosa, jer je bila veoma siromašna, a zimi je morala da nosi velike drvene klompe, pa joj je palac na nozi crvenio od zime.

U sredini sela živela je stara obućarska žena; sela je na svoju stolicu i napravila, koliko je mogla, par cipela od nekih starih komada crvene kože. Bile su nespretno napravljene, ali ona je mislila na dobro koje će da uradi, jer su bile namenjeni devojčici, koja se zvala Karin.

Karin je uzela poklonjene cipele i obula ih prvi put na dan sahrane svoje majke. Nisu bile namenjene žalovanju; ali drugih nije imala, pa ih je stavila na bose noge i stala iza skromnog sanduka.

Upravo tada je naišla velika stara kočija u kojoj je sedela stara dama; pogledala je devojku i, sažaljevajući se, rekla je svešteniku: „Ako mi date devojčicu, ja ću da se pobrinem za nju“.

Karin je verovala da je to sve zbog crvenih cipela, ali starica ih je smatrala odvratnim, pa ih je bacila u vatru da gore, a Karin je obukla u čistu i urednu novu odeću; naučili su je da čita i šije, a ljudi su joj stalno govorili kako je lepa. Ogledalo joj je neprestano govorilo: „Više si nego lepa – prelepa si“.

Jednog dana kraljica je putovala tim delom zemlje i sa sobom povela svoju ćerkicu, malu princezu. Svi ljudi, uključujući Karin, krenuli su prema dvoru, gde je mala princeza, u prelepoj beloj odeći, stajala ispred prozora i dozvoljavala ljudima da gledaju u nju. Nije nosila zlatnu krunu, već prelepe crvene marokanske cipele; bile su zaista mnogo finije od onih koje je obućarska žena sašila za malu Karin. Na svetu zaista nema ničega što može da se uporedi sa princezinim crvenim cipelama!

Karin je sada bila dovoljno stara da je to mogla i sama da zna; dobila je novu odeću, a trebalo je da dobije i nove cipele. Bogati obućar u gradu uzeo je meru njenog malog stopala. Stajala je u sobi sa sjajnim staklenim vitrinama punim prelepih cipela i belih papuča. Sve je izgledalo veoma lepo, ali starica nije dobro videla, pa nije imala mnogo zadovoljstva od toga. Među cipelama stajao je par crvenih cipela, poput onih koje je mala princeza nosila tog dana. Kako su lepe bile! A obućar je rekao da su napravljene za grofovu ćerku, samo ih još nisu poslali.

„Pretpostavljam da su od sjajne kože?“ – upita stara dama. „Tako su lepe i sjajne“.

„Da, sjaje“, rekla je Karin, birajući crvene cipele. Ali stara dama nije znala da su crvene, jer nikada ne bi dozvolila da se Karin vidi u crvenim cipelama.

Dok je hodala, svi ljudi su je gledali u noge, i sve od crkvenih vrata do pevnice činilo se kao da su i drevne figure i statue sa svojim ukočenim okovratnicima i dugim crnim haljinama, uprli oči u njene crvene cipele. Mislila je na samo na njih dok joj je sveštenik držao ruku na glavi i govorio o svetom krštenju, savezu sa Bogom kada će da postane odrasla hrišćanka. Organi su svirali svečano, a slatki dečji glasovi mešali su se sa glasovima njihovog starog vođe; ali Karin je mislila samo na svoje crvene cipele. Popodne je stara dama čula od svih da je Karin imala crvene cipele. Pomislila je kako je to šokantno i neprimereno.

Sledeće nedelje bilo je pričešćivanje. Karin je prvo pogledala crvene cipele, pa crne – ponovo je pogledala crvene i obula ih.

Sunce je sijalo visoko na nebu, pa su Karin i starica krenuli pešice stazom koja je vodila kroz prašnjavo kukuruzno polje.

Na vratima crkve stajao je stari unakaženi vojnik naslonjen na štaku; imao je čudesno dugu bradu, više crvenu nego belu, poklonio se do zemlje i pitao staru damu da li može da joj obriše cipele. Tada je Karin ispružila svoje malo stopalo. „Draga moja, kakve lepe cipele za igranje imaš!“ reče vojnik. „Sedi brzo, daj da ti ih očistim“, rekao je obraćajući se cipelama.

Stara dama je dala vojniku nešto novca, a zatim je sa Karin ušla u crkvu.

I svi ljudi u crkvi su gledali u Karine crvene cipele. Kada je Karin kleknula pred oltar i stavila zlatni pehar na usta, mislila je samo na crvene cipele. Činilo joj se kao da plivaju u peharu, a onda je počela da peva psalam umesto da moli „Očenaš“.

Kad su svi izašli iz crkve, starica je zakoračila u svoju kočiju. Ali baš kad je Karin podigla nogu da uđe, stari vojnik je rekao: „Draga moja, kakve lepe cipele za igranje imaš!“ a Karin nije mogla da si pomogne, bila je dužna da zaigra nekoliko koraka; a jednom kad je započela, noge su nastavile da igraju. Bilo je to kao da su cipele počele da vladaju Karin. Igrala je oko crkve, jer nije mogla da se zaustavi; kočijaš je morao da potrči za njom i uhvati je. Podignuo ju je u kočiju, ali stopala su nastavila da igraju, tako da je silno udarila dobru staru damu. Napokon su joj skinuli cipele i noge su se smirile.

Kad su se vratili kući, stavili su cipele u ormar, a Karin nije mogla ni da ih pogleda.

Ubrzo se stara dama razbolela i rečeno je da više neće ustajati iz kreveta. Morala je da nađe nekoga ko će da ju hrani i brine o njoj, a ovo nije bila ničija dužnost više od Karine. Ali u gradu je bila velika igranka i Karin je pozvana. Pogledala je u crvene cipele, govoreći sebi da u njima nema greha. Obula je crvene cipele, misleći da nema štete; a onda je otišla na igranku; i počela da igra.

Ali kada je želela da ide desno, cipele su igrale levo, a kada je htela da igra po sobi, cipele su igrale niz sobu, niz stepenice preko puta i kroz kapije grada. Igrala je i bila je dužna da igra, daleko u mračnoj šumi. Odjednom je nešto zasjalo među drvećem, a ona je pomislila da je to mesec. Ali to je bio stari vojnik sa crvenom bradom; seo je klimajući glavom i rekao: „Draga moja, kako lepe cipele za igranje imaš!“

Bila je uplašena i htela je da izuje crvene cipele; ali je brzo shvatila da su joj zapele na nogama. Skinula je čarape, ali cipele su joj brzo razigrale noge. Igrala je i bila je dužna da igra po poljima i livadama, po kiši i suncu, noću i danju – ali noću je bilo najstrašnije.

Igrala je na otvorenom dvorištu crkve; ali tamošnji mrtvi nisu igrali. Imali su nešto bolje od toga. Želela je da sedi na siromašnom grobu gde raste gorka paprat; ali za nju nije bilo ni mira ni odmora. I dok je igrala pored otvorenih crkvenih vrata, videla je anđela u dugačkim belim odeždama, s krilima koja su se pružala od njegovih ramena do zemlje; lice mu je bilo strogo i ozbiljno, a u ruci je držao široki sjajni mač.

„Igraćeš“, rekao je, „igraj u crvenim cipelama dok ne postaneš bleda i hladna, sve dok ti se koža ne skupi i ne postaneš skelet! Igraj, od vrata do vrata, i tamo gde žive ponosna i nestašna deca, kucaj, da bi te čuli i plašili te se! Igraj igraj -!“

„Milost!“ povika Karen. Ali nije čula anđela kako joj odgovara, jer su je cipele nosile kroz kapije u polja, na autoputeve i sporedne šikare i morala je neprestano da igra.

Jednog jutra igrala je pored vrata koja je dobro poznavala; unutra su pevali psalam i video se sanduk prekriven cvećem. Tada je znala da ju je ostavila stara dama i da ju je anđeo Božji prokleo što ju je ostavila dok je išla da igra.

Igrala je i bila je dužna da nastavi da igra kroz mračnu noć. Cipele su je nosile preko trnja i panjeva sve dok nije sva prokrvarila; zaigrala je preko izvora do usamljene kuće. Ovde je, znala je, živeo dželat; a ona je lupila prstom po prozoru i rekla:

„Napolje, napolje! Ne mogu da uđem jer moram da igram.“

A dželat je rekao, „Pretpostavljam da ne znaš ko sam ja. Skidam glave zlima i sekira mi se raduje dok to radim“.

– Ne odseci mi glavu! rekla je Karin, „Pokajaću se za svoj greh. Ali odseci mi noge sa crvenim cipelama.“

Tada je priznala sav svoj greh, a dželat je udario svojom sekirom u noge; a cipele su nastavile da igraju na malim nogama preko polja u duboku šumu.

Napravio je za nju par drvenih nogu i nekoliko štaka i naučio je psalm koji su uvek pevali grešnici; poljubila je ruku koja drži sekiru i krenula preko polja kući.

„Dovoljno sam patila zbog crvenih cipela“, rekla je; „Idem u crkvu da me ljudi mogu videti.“ I ona se brzo popela na vrata crkve; ali kada je stigla tamo, crvene cipele su zaigrale ispred nje, a ona se uplašila i okrenula nazad.

Bila je tužna cele nedelje i prolila je puno suza, ali kada je ponovo došla nedelja, rekla je: „Sada sam dovoljno patila i trudila se. Verujem da sam jednako dobra kao i mnogi od onih koji sede u crkvi i obožavaju vazduh. „I tako je hrabro nastavila dalje; ali čim je stigla do vrata crkvenog dvorišta, ugledala je ispred sebe crvene cipele kako igraju. Bila je uplašena, okrenula se nazad i iskreno se pokajala za svoj greh.

Otišla je na parohijski dvor i molila da je tamo prime. Bila bi vredna i uradiće sve što može; nije joj smetala mala plata, sve dok je imala krov nad glavom i bila sa dobrim ljudima. Sveštenikova žena se smilovala i uzela ju u službu. Sedela je tiho i slušala kako sveštenik uveče naglas čita Bibliju. Sva deca su joj se jako svidela, ali kad bi razgovarali o haljinama, veličini i lepoti, ona bi odmahnula glavom.

Sledeće nedelje svi su otišli ​​u crkvu i pitali su je da li i ona želi da ide; sa suzama u očima, tužno je gledala u svoje štake. Ostala je, a ostali su otišli ​​u crkvu da čuju Reč Božju. Ušla je u svoju sobu koja je bila dovoljno velika tek da stanu krevet i stolica. Sela je na krevet sa svojom pesmaricom i dok ju je pobožno čitala, vetar joj je nosio muziku iz crkve i u suzama je podigla lice i rekla: „Bože! Pomozi mi!“

Tada sunce zasija tako sjajno, a pred njom stade anđeo Božji u belim odeždama; to je bio isti anđeo koga je te noći videla na vratima crkve. Više nije nosio oštar mač, već prelepu zelenu granu, punu ruža kojom joj je dodirnuo plafon iznad glave koji se dizao tako visoko da se videla blistava zlatna zvezda. Dodirnuo je zidove koji su se širom otvorili, a ona je videla kako organi sviraju; videla je slike starih pastira i njihovih žena i sveštenika kako sede na uglačanim stolicama i pevaju iz svojih pesmarica. Crkva je sama dolazila siromašnoj devojci u svojoj tesnoj sobi ili je soba odlazila u crkvu. Sedela je na klupi sa ostatkom pastorovog domaćinstva. „Ovo je milost“, rekla je.

Organi su svirali, a dečji glasovi u horu zvučali su nežno i ljupko. Kroz prozor je prostrujala jarka topla sunčeva svetlost na klupu na kojoj je sedela Karin, a srce joj je bilo toliko ispunjeno mirom i radošću da je puklo. Duša joj je poletela u sunčanim zracima do Neba, a tamo nije bilo nikoga ko je razmišljao i raspitivao se o crvenim cipelama.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here