Home Bajke i priče ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ – Гроздана Олујић

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ – Гроздана Олујић

62
0

Сишао Дрвосеча у град, стајао на тргу, продавао, али нико ни да упита за његов нарамак дрва. Само људска лица као јесење лишће пролазе покрај њега: насмејана, намрштена, осунчана, сива — сва од његовог лица другачија.

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у пољу затрепери, кад преко трга ветар зафијука, луде и облаке ускомеша, донесе пред Дрвосечу човека у црном оделу. Сав пометен, диже Дрвосеча поглед к Незнанцу. Али, овоме капуљача прекрила лице, а из капуљаче глас струји предлажући Дрвосечи да му за нарамак дрва дâ врећу нових лица.

— Можеш их мењати! — човек у црном спусти врећу крај Дрвосечиних ногу. — А можеш их и бацити, ако ти се прохте! — црног огртача и црне капуљаче, наједном нестаде. Ветар се нагло утиша, а Дрвосеча помисли: »Сад, шта је — ту је!«

Пребаци он врећу преко леђа и крете ка планини, али се пред сам улазак у село заустави, мислећи: »Што да не испробам једно од нових лица?«

Дрвосеча отвори врећу и зачуди се: пуна врећа маски каквима се играју деца.

— Баш сам будала! — рече љутито себи. — Шта ће ми маске ђавола, попова и којекаквих пробисвета?

Али, да би се са својима у селу нашалио, извади једну и прилепи је себи на лице, унапред се радујући изненађењу које ће својима приредити. Тако радостан и дође до првих кућа у селу кад га угледа један од суседа и зајаука:

— Склањајте децу, људи! Ђаво се у Дрвосечу преобукао.

И, док би јаје на земљу пало — на улици не би ни живе душе. Сав збуњен дође Дрвосеча до своје куће, још са улице викну:

— Шта је овим људима, жено?

Жена одшкрину врата, затим их брзо залупи.

— Шта ти је, жено? — викну Дрвосеча. — Гледај! — потеже он ка лицу, али маска за лице прирасла.

Узалуд сопствену кожу раздире — не силази. Покуша још једном, али се маска и не маче. Вила је сада његово лице — како би се и померила?

Сав ужаснут, потрча Дрвосеча ка жбуну где је оставио врећу с лицима. Можда би неким другим ово ђаволско могао да препокрије? Отвори Дрвосеча врећу и загледа се у маске: „Баш је згодан млади војник! Капу на лево страну накривио, уста у осмех развукао — која се девојка не би окренула за њим?“

Прилепи на лице Дрвосеча маску војника, а нешто га као коприва опече. Покуша он да стргне војниково лице не би ли и ђаволово с њим стргао, али бол поста неиздржљив. Коначно, Дрвосеча диже руке од скидања маске.

„Сад ћеш као војник, блесавко, ићи светом!“, подругну се самоме себи и звиждућући, војничким кораком, сиђе у град.

Бар за војника мудрост не треба! Иде он иде, млад и леп: удовице га и девојке на кафу позивају, какав живот! Чак га је већ и страх да ће иза војниковог лица провирити ђаволово почео да напушта, кад залупа добош, затруби труба. За домовину, за слободу зову војника да гине!

А кад су погинули напунили ровове, сети се Дрвосеча вреће. »Баш сам будала!« — помисли.

»Из глупости ћу оставити главу у смрдљивом рову!« — и, док су војници спавали, Дрвосеча извуче и стави на лице нову маску.

А кад се дан забели, отвори очи Војник до њега и викну колико га грло носи:

— Шта ћеш ти овде, попе?

— Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча.

Али, кад га војник упита шта је, он саже главу. Заиста, шта је? Чије је лице у мраку, у брзини навукао? Побеже из рова, праћен војничким врелим псовкама, али срећан што је и ово лице привремено. Ни сам не зна колико је тако бежао док не дође до једне слепе улице, завуче се иза жбуна, отвори врећу и загледа се у њу: у врећи једно једино лице остало! Узе га Дрвосеча у руке, премеће, мисли, самоме се себи смеје. Шта сада? Шта с лицем циркуске луде да ради? Није млад, не уме се преметати преко главе. Седе Дрвосеча да размисли. Али, размишљао, не размишљао — превише избора нема! Прислони Дрвосеча маску на лице, надајући се да ће, можда, ово последње лице ранија лица избрисати и вратити му његово. Дрхтећи, дотаче он своје последње лице, кад му на врх носа израсла брадавица велика као орах — а уста се од ува до ува развукла.

Одједном, као да су из земље никла, некаква деца! Прасну смех. Узалуд их је Дрвосеча терао, у стопу су за њим пристајали, бацали на њега корице хлеба и камичке, нудили му пару да га за нос повуку. Као рођена сенка свуда где год би крочио пратио га је смех, туго црна! На крају је пристао да га деда за нос и уши вуку. Шта је могао друго? Гладни су му били и желудац и око: само је храну сањао. Тако је од туђег смеха и своје туге почео да живи Дрвосеча, надајући се, ипак, да ће се једнога јутра пробудити са својим старим лицем, ружним, истрошеним, али својим. Је ли чудо што су му буђења била најмучнија?

Није имао храбрости да пође својима са лицем циркуске луде. Коначно, сигурно су га већ давно ожалили и уписали у гробљанске књиге. За њих је сада мртав. А за себе? У раздање и у сутон мучила га је сумња је ли он икада и био Дрвосеча. Можда му се то само приснило? Само у лудоме сну приказало? Ко је он сада? Шта је? Када би бар могао да врати лице војника, па макар истога часа погинуо? С тугом се сећао чак и ђаволова лица. Помоћи није било. Смех и поруге пратиле су га као највернији пас.

Коначно, помисли да је и смрт боља од оваквог живота, па одлучи да пође и нађе своје право лице или смрт. Можда Незнанац у црном огртачу и једно и друго скрива под својом капуљачом? Одлучи Дрвосеча да га нађе, па макар ишао до краја света! Али, на његово питање о Незнанцу у црном огртачу људи су слегали раменима. Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита:

— Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави? Шта то од њега хоћеш?

— Да ми врати моје лиде! — рече Дрвосеча, а старац се наглас насмеја и рече да човек једино сам себи може вратити лице.

— Ниси га довољно дуго тражио! — рече старац. — Иди и наћи ћеш га!

— Где? — викну Дрвосеча и потрча за старцем који је одмицао све брже, док наједном, као да се у ваздух претворио, не нестаде. Дрвосеча обори главу, а из ока му склизне суза. Али, присутни су се, ипак, смејали, терали га да се кловновски преврће преко главе, вукли за косу.

— Еј, ти Смешно Лице! — викали су. — Скачи! Певај! Кревељи се, Смешно Лице!

Своје право име већ и он сам поче да заборавља. Узалуд је тражио да неком нацепа дрва или истресе тепих и тако заслужи кору хлеба. Људи су од њега захтевали да се преврће преко главе, да буде оно што јесте: Смешно Лице!

— Смешно Лице! Смешно Лице! — викало је за њим и велико и мало. На лицима деде сушиле су се сузе, чим би га угледали, лица одраслих развлачила су се у осмех. Дрвосеча поче да се на смешно лице привикава. Чак помисли да има некакве сврхе његов живот и исте ноћи први пут, спокојно заспа. Тако, први пут, након одласка из планине у сну виде своју жену, децу и дом. Жена се смешила, а суседи му добардан називали.

»Све је то само сан!« — помисли отворивши очи и пређе руком преко лида.

— Гле — рече — где је брадавица? Где су длаке? — Дрвосеча још једном пређе руком преко лица, али брадавице није било, чак као да му се и нос смањио. Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду.

— Шта је то са Смешним Лицем? — рече једно.

Сунце се као џиновска светиљка палило на небу, када Дрвосеча забаци врећу на леђа и крете у свет да нађе своје лице. Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао. Али, нико Незнанца са црном капуљачом није знао, нико његово право лице није могао да му врати. Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио. За све, па и самог себе био је: Смешно Лице!

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here