Home Bajke i priče ČOVEK I ZMIJA – Narodna priča

ČOVEK I ZMIJA – Narodna priča

310
0

Jednom je išao neki čovek i nosio na leđima drva. Umoran sede na jedan kamen da se odmori. Najednom poče ispod onog kamena nešto da cvili. Čovek se dignu i odmaknu kamen, ali na njegovo čudo izađe ispod kamena zmija, pa reče čoveku:
– Čoveče, ti si mene oslobodio od velikoga zla, a ja ću te zato ubiti; i to prvo ću te mojim jezikom otrovati, a od otrova moraćeš umreti!
Čovek joj odgovori:
– Ma nemoj tako, zmijo, molim te, poštedi me. Nije pravedno što si namislila učiniti!
Zmija mu se smilova i reče:
– Ja ti dopuštam, da potražimo sudiju, pa kako on kaže, neka bude tako!
Oni krenuše dalje livadom kraj šume i nađoše jednoga privezanog staroga psa.
Ispripovedaju mu, šta se dogodilo među zmijom i čovekom. Pas reče:
– Zmija ima pravo!
Čovek sada zatraži, da mu pas dokaže, zašto bi zmija imala pravo. Pas poče dokazivati:
– Vidiš, čoveče, dok sam je bio mlad i jak, služio sam svoga gospodara verno i pošteno; išao sam s njim u lov, kuću sam mu čuvao po danu i noći, po snegu i ledu, on je imao od mene koristi, i bio sam mu uvek veran drug i pratilac. Sada, kad sam ostario, privezao me je ovde u šumi, da me vuci pojedu. Evo vidiš, da čovek nije ni pravedan ni zahvalan, stoga ima zmija pravo!
Čovek sada stade da moli zmiju, da potraže drugoga sudiju, jer ovaj nije bio pravedan. Zmija pristade, i oni krenu dalje. Kad su dalje uz šumu išli, nameriše se na staroga privezanog konja. Zmija reče odmah veselo:
– Evo sudije!
Oni mu ispripovedaju sve, što se dogodilo među njima, pa ga zamole neka sudi, ko ima pravo. Konj reče:
– Dragi moj čoveče, zmija ima pravo. Dok sam ja bio mlad i jak, služio sam mom gospodaru verno i pošteno. Jahao je on na meni u lov i svagde se  sa mnom zabavljao. Vukao sam mu teške terete, njega naokolo vozio i pomagao sam mu na polju, šumi i vodi, po žegi, kiši, snegu i ledu. Jednom sam mu i život u ratu spasio. Sada, kad sam ostario, privezao me je ovde, da me vuci izedu. Evo vidiš, čoveče, da čovek nije zahvalan, i stoga ima zmija pravo!
Vidi čovek, da mu nema spasa, pa zamoli zmiju, da potraže još trećeg i poslednjeg sudiju. Kad su pošli livadom dalje, sretnu lisicu i ispripovedaju njoj, šta se među njima dogodilo, i zamole je, neka im sudi. Lisica, kako je bila lukava, privuče se k čoveku, pa mu šapnu:
– Ako mi daš svoje guske i kokoške, dosudiću tebi pravo!
Onda reče ozbiljno i strogo:
– Ja ovde kao sudija to raspraviti ne mogu, nego ajmo na ono mesto, gde se to dogodilo!
Kad su došli na ono mesto, reče lisica:
– Ajde ti, zmijo, u rupu, u kojoj si onda bila, a ti, čoveče, sedi onde, gde si i onda sedeo!
Sad namignu lisica čoveku, a on poklopi kamenom onu rupu, u kojoj je zmija bila. Tako su čovek i lisica prevarili zmiju.
Sada se rastanu čovek i lisica, ali lisica dovikne čoveku:
– Pazi, što si obećao. Ja ću doći na badnjak po svoje!
Dođe taj čovek kući, bio je sve vreme žalostan i nije hteo ništa o tome da govori ženi.
Na badnjak htela je žena zaklati kokoši i guske, ali je nije pustio čovek, već joj je rekao:
– Ma nemoj klati, ženo, jer ja sam to obećao lisici, koja mi je život spasila!
I sada je tek čovek pripovedao ženi, što mu se onda dogodilo sa zmijom.
Pred noć na Badnjak sedeli su u kući čovek i njegova žena i gledali na prozor, ali eto ti najednom lisice po kokoši i guske, što joj ih je čovek obećao. Tada će žena čoveku:
– Što ćeš ti sve ovo dati lisici, pa da mi gladujemo preko Božića. Uzmi pušku i ubij lisicu!
Čovek doista posluša ženu, uzme pušku i ubije lisicu. Lisica se prevali i u poslednjim životnim trzajima reče:
– Ovako čovek plaća. Ja sam mu spasila život, a on mi ga je uzeo!

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here