U nekom selu živeli su čovek i žena, te se prometali kojekako: čovek u težakluku, a žena radila u kući. Čovek bi odmah, čim bi dan osvanuo, uhvatio volove i otišao u polje orati, a žena bi ostala kod kuće radeći, te bi mu uvek donela ručak na njivu. Ali čoveku je uvek bilo krivo misleći, da žena nikakva posla ne radi, već samo da lenčari kod kuće; to najposle reče i ženi:
– Ti, ženo, samo džaba ležiš kod kuće i jedeš, a ne radiš ništa. Ja bih vaš ženski posao uradio za sahat. Mi jadnici ljudi po vas dan se pržimo na suncu.
Žena se na to stane smejati, te reče čoveku:
– Ćuti, bolan ne bio! Naš je posao stoput’ teži od vašeg, a vi ga ne bi nikad mogli svršiti.
Ali on joj ne dade ni govoriti, već opet zasu, kako ljudi više rade, a žene ništa. Na to mu ona reče:
– E, pa dobro! Ja ću sutra uhvatiti volove, pa ću ići orati, a ti ćeš raditi moj posao.
On to jedva dočeka, te ugovore, da će tako raditi, čim zora zabeli. Sutradan žena uhvati volove, a onda poče naređivati čoveku, šta treba da on radi:
– Ti ostaješ kod kuće i dobro mi pazi, šta ćeš uraditi. Čuvaj mi piliće, da ih štogod ne odnese; onda pomuzi krave, ama čuvaj da ne podoje telad. Umesi hleb, izmeti mleko, spremi ručak, pa mi donesi na njivu.
Žena potera volove, dok joj nešto pade na pamet, te se povrati i reče čoveku:
– Da, zaboravila sam ti kazati: na tavanu ima u ćupu otrov. Čuvaj se, nemoj se prevariti, pa izesti ni malo tog otrova, jer ćeš odmah umreti.
– Taman, – reče on, – ti nemaj brige, ja ću sve lako uraditi, a ti dobro gledaj, da uzoreš štogod više možeš.
Zatim ona ode s volovima na njivu, a on ostane kod kuće da radi.
Čim je žena otišla od kuće, a čovek se razleti te stane da radi. Najpre pomete kuću i naloži vatru, a onda ogleda kvočku i piliće, te se seti, da mu je žena rekla da ih čuva; pa se malo promisli, kako će ih najbolje učuvati, te se domisli, uzme kanape, te poveže sve piliće za kvočkine noge, da ih što ne odnese. Zatim ode, te pomuze krave, a onda se vrati u kuću i stane zagrtati rukave, da umesi hleb. Počne sejati brašno, pa mu na um pane, da mu valja i mleko izmesti, a dotlen mu je prošlo dosta vremena, te mu nešto na um padne, i on reče:
– Ha, bogme, ja ću svezati štap na leđa, pa dok ja budem sejao brašno, mleko će se pomalo mesti, i tako ću dva posla uraditi.
To on i učini, sveže štap za leđa i stane sejati brašno. Dok je on sejao brašno, mleko se je malo melo, a dok je umesio hleb, zaboravio je mleko. Kada je izneo hleb, da ga zapeče, nagne se da razgrne vatru, a mleko preko glave sve se salije na vatru i ugasi je. On se razljuti, te iziđe pred kuću, da vidi piliće, a u isti čas doleti nekakva ptičurina, te uhvati kvočku; a kako su bili pilići povezani za nju, to odmah i njih odnese. Kad i to vidi, još se većma razljuti, te pođe u pojatu, da vidi krave. Pošto je ušao, opazi telad pod kravama gde doje, jer je bio zaboravio zatvoriti vrata od telećaka, te su teoci izišli i podojili krave. Sada mu omrzne život, te stane lupati šakama o glavu i reče:
– Eh, kada sam ovoliko uradio zijana, idem, vala, na tavan pa ću se otrovati, nek’ ne živim.
Što je mislio, to i učinio. Kada se je popeo na tavan, nađe taj ćup, te zasedne i stane jesti sve malo po malo. Kad je nekoliko puta založio, stane se okretati oko sebe, kad će se otegnuti i umreti. Uto već dođe vreme ručku, te žene dođe i dotera volove.
Pošto je ušla u kuću, ugleda hleb na ognjištu nepečen, a po ognjištu proliveno mleko; zatim ode u pojatu. Kad tamo, a teoci podojili, krave gladne i žedne; a kad se htede vratiti u kuću, opazi da nema ni kvočke ni pilića. Uđe u kuću, te stane vikati muža.
Ali se on ućutio i načinio se, da je već umro. Žena se seti, da je na tavanu, te se odmah popne gore. Ugleda ga, gde jede med, a ona zaviče:
– Uh, šta to radiš? Ako si Turčin, što mi sve zijan za zijanom radiš?
On se okrene, pa već vidi da nije mrtav, te zato joj odvrati:
– Ma prođi me se ženo! Eto si videla, šta je bilo zijana, pa sam se evo popeo na tavan, da se otrujem. Kad sam toliko zijana počinio, nek’ i ne živim.
– Hajde, budalo, kako ćeš se medom otrovati. Ta to sam ostavila za leka, a ti mi ga eto pojede. Idi, moj junače, pa svoj posao radi: ori, kopaj, idi u drva, a nemoj se mešati u ženske poslove, kad te za to bog nije stvorio.
Kad to on čuje, jedva dočeka. Brže bolje uhvati volove i ode i bez ručka orati, a žena ostane svoj posao radeći.
Posle nije više govorio, da su ženski poslovi laki, već je iza toga uvek govorio, da su ženski poslovi još teži od muških.
