Јутро, које је негде још сабајле кренуло из далеке Кине, полако је стизало на обронке Фрушке Горе. Пролећни смог се ширио из правца Новог Сада па преко Беочина стизао на осунчани пропланак где се налазила необична дружина.
Велики бели зец је стајао на једном пању и без прекида нешто објашњавао једној дивљој свињи и једној дивљој гуски.
– Не може се више овако. Моје крзно није више бело… Још мало па ће постати чисто сиво а ускоро изгледа и црно… Па ја сам кроз генерације чувао своју белу крв, то јест, бело крзно… Још мој прапрапрадеда је дошао из далеког Сибира и населио се овде… Кад год кренем из Бачког Моноштора и Горњег подунавља мало по Војводини увек ми се крзно испрља… Па, људи, докле ће то тако… Не звао се ја Бачки Бели Зец ако ја томе не станем на пут… – Бачки Бели Зец је причао без даха…
– Јесте, јесте – наставила је дивља свиња – и код нас је тако. Кад год ја кренем негде на пут из Купинова, са Обедске баре, увек наиђем на неки свињац… Свуда најлон кесе, гуме, ђубре, крш и лом… Не може то тако… Не звала се ја Сремска Дивља Свиња ако ти се Бачки Бели Зеко ја не придружим у тим…, тим…, како се то каже данас, тим…, креколошким акцијама…
– Нису ти то креколошке акције, то су еколошке акције – исправи је дивља гуска која се звала Банатска Дивља Гуска. Код мене у Уљми, на Делиблатској пешчари редовно спроводимо еколошке акције али чим кренем рођацима у посету у Горње подунавње, то је тамо код тебе Бачки Бели Зеко, на том свом путу на свашта наилазим. То је толико дима, чађи, смога, неког горког ваздуха… Најгоре ми је када летим поред Панчева… Тамо морам да слетим и наставим пут аутобусом јер кроз тај ваздух се не може ни летети…
Забринута тројка се утркивала ко ће изнети своје веће муке и невоље са загађењем природе или као би се то рекло – животне средине.
Све је у реду док су животиње на свом терену, у заштићеним резерватима природе, уз наравно неке ситније куће проблеме – као и у свакој кући. Проблем настаје када крену од куће…
Због тог свог проблема су се и састали на врху Фрушке горе, па још мало ниже… Нашли су се да реше проблем загађивања животињске животне средине, па и мало шире. Национални парк „Фрушка гора“ је право место за такве договоре…
– Него, имам ја један предлог – мудро рече Бачки Бели Зец.
– Реци, Зеко, реци Зеко – углас су повикали Сремска Дивља Свиња и Банатска Дивља Гуска.
– Ја предлажем да се ми организујемо – рече Бачки Бели Зец.
– Како? Како? – упиташе углас Сремска Дивља Свиња и Банатска Дивља Гуска.
– Предлажем се организујемо и да одемо у Руму на вашар јер тамо има пуно паметног животињског света а можда сретнем и моју пријатељицу Гицу из Лаћарка. Она свашта зна… Зна она који је кукуруз најбољи, зна да прави такве гужваре са маком а, бога ми, и шненокле… Знаће она и ко то прави проблеме и загађује природу а вероватно ће знати и како да их решимо – мудро рече Бачки Бели Зец.
– А где је та Рума? А како ћемо до Руме? А колико је то далеко? – навали са питањима Банатска Дивља Гуска.
– Полако! Само полако… – смиривао је ситуацију Бачки Бели Зец – ићи ћемо кроз овај прелепи национални парк „Фрушка гора“ до Врдника, па онда ударимо пољем до Павловачког језера и онда скренемо лево и ту смо… Ту је Рума а и румски вашар сваког трећег у месецу…
– Можда тамо сретнемо и моју блиску рођаку гуску са именом Гуса. Она иде по тим славама, преславама и вашарима свуда по Војводини. Ех, где та све није била… Она је једном ишла чак на далеки север, скроз до Суботице. Сигурно и она нешто зна јер та је свуда само не у резервату природе – рече Банатска Дивља Гуска.
– А да успут нема негде неких ловаца? – интересовала се Сремска Дивља Свиња.
– Е, то већ не знам, мораћемо бити на опрезу – одговори Бачки Бели Зец.
Док се дружина организовала кроз траву им се приближавала лисица која поче да виче из далека:
– Ехеј! Јуху! Ви тамо! Чекајте ме! Стижем!
– Ко је сад ово? – уплашено ће Банатска Дивња Гуска.
– Да погледамо… – рече Бачки Бели Зец и подиже двоглед да боље осмотри придошлицу.
– Их, па то је моја кума, Ковиљска Мудра Лисица… Кумо! Кумо! Ево нас! Дођи!
– Ја се бојим! – дрхтала је Банатска Дивља Гуска – појешће ме…
– Не бој се! Кума је вегетаријанац па се ја више бојим за своје шаргарепе…
Ковиљска Мудра Лија дотрча до наше дружине и загледајући Банатску Дивљу Гуску рече: – Ех, да нисам вегетаријанац… Ух, ала би овде било гозбе… Него, мал’ не закасних… А ви сте, колико видим, хтели да кренете без мене? Као да ја нећу да идем са вама… Мало сам се задржала тамо у оном мом Ковиљско -петроварадинском риту… Имали смо пуно посла, бројали смо животиње да видимо да ли смо сви на броју. Има пуно оних који киндапују нашу браћу и сетре…
– Каже се киднапују – исправи је Бачки Бели Зец.
– Добро! Нек’ се каже, како се каже, али мал’, мал’ па фали неко из нашег прелепог рита. Да ми је знати ко то ради, ко краде моје рибље комшије и ко дира птице, зечеве, коме они сметају… Него, код бројања фалила једна кокошка и две патке и сви на мене гракнуше да кажем где су… Откуд ја знам где су? Ту су негде! Повуци, потегни, они на мене, ја на њих, они на мене а ја опет на њих… То је трајало све док се не појавише две патке и кокошка… Играле се жмуре па су заборавиле где су се сакриле… Ех, глупа живина… Па док се нису сетиле где су се сакриле, па док се нису нашле, па док нису дошле, мени побеже онај ковиљски аутобус за Нови Сад… Морала сам онда да пливам чак од ковиљског до петроварадинског дела рита, да не закасним… И то је боље него да идем аутобусом, сва се нагутам дима и гарежи… Како то ником не смета? Успут, срећом, пливајући сретнем Дунавског Бркатог Сома који ме стави на леђа и донесе до Петроварадина. Није могао даље да ме вози јер је имао договорени меч у одбојци на песку на новосадској плажи Штранд. Каже у питању је велики дерби, рибе против рибочувара а судије су Новосадски Мрвотрагачки Врапци… Озбиљна утакмица…
Шта ћу, ку’ћу, једва стигнем на онај черевићки аутобус, и у диму из ауспуха, које је више улазио у аутобус него у природу – не знаш шта је горе, стигох до жељене станице, па узбрдо и ево ме… Него, хоћу и ја да идем са вама… Идем по договору са тобом Бачки Бели Зеко, поводом оних наших проблема у вези заштите животињске средине… А где то идемо?
– Кренули смо у Руму на вашар – рече Бачки Бели Зец – па бирамо пут…
– Ја вам, драги моји, знам најбоље путеве и пречице, стазе и богазе, где нема ни паса, ни керова, ни кучића, а браћо и сестре моје, ни ловаца…
– Па шта онда чекао? Хајдемо на пут одмах – наредбодавно викну Сремска Дивља Свиња.
– Хајдемо! – викнуше сви у глас.
Симпатична дружина се покренулу и полако почела да замиче иза жбуња и жбунова, кроз ниску и високу траву, пут шуме…
(почетак књиге „ЧУВАРИ РАВНИЦЕ И ДРУЖИНА БЕЛОГ ЗЕЦА“, Саша Јовановић, 2011.)
