Nekada, u davna vremena, na ostrvu Panonska Fruška Gora, na obali Panonskog mora je živeo jedan veoma pametan i pravičan kralj, moj veliki prijatelj, Petrovaradinski Kralj. Njegov dvorac je bio na obroncima planine koja se pružala dužinom celog ostrva. Iz tog dvorca je voleo da posmatra svoje podanike.
Jednog dana reče meni Petrovaradinski kralj: „Čika Keko, poželeo sam da proverim svoje podanike. Hajde da postavimo jedan veliki kamen na sred puta a mi ćemo se sakriti da vidimo ko će ga od mojih podanika ukloniti.„ Tako i uradismo.
Neki od najbogatijih trgovaca i kraljevih dvorana prolazili su putem i jednostavno ga zaobilazili. Mnogi su krivili Petrovaradinskog Kralja za loše održavanje puteva, ali svejedno, niko nije ni pokušao da kamen ukloni sa puta.
Posle nekog vremena naišao je jedan dečak noseći na leđima ogroman džak sa povrćem. Nakon što se približio steni, spustio je džak i pokušao je da skloni kamen sa puta. Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo.
Ponovo je uzeo svoj džak povrća, i tada tek primetio nekakvu torbicu kako leži na mestu gde je bila stena. Kada je otvorio torbicu bio je zapanjen njenim sadržajem.
Torbica je bila puna zlatnika, i drugih dragocenosti a na vrhu je stajalo pismo od Petrovaradinskog Kralja u kojem je pisalo da je torbica vlasništvo onoga ko ukloni kamen sa puta.
Petrovaradinski Kralj mi potom zadovoljno reče: „Čika Keko, dečak je saznao ono što mnogi od nas nikad ne shvate!
Prepreka na našem putu je zapravo mogućnost za napredovanje.“
Razumemo se! Zar ne?
