Pogledajte šta poručujemo deci kritikovanjem koje ne nudi rešenje, a šta motiviše i navodi decu u pravcu rešenja, jača samopouzdanje i motivaciju.
Pa, ne verujem! Opet si prolio sok! Vidi na što ti liči soba, zar te nije sramota? Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormaru. Složi lepo te knjige i sveske!
Jeste li u detinjstvu dojivali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Govorite li ih svom detetu?
Na prvi pogled ovo su uobičajeni komentari na neku aktivnost i zaista nemaju nikakvu lošu nameru. Međutim, reakcije na njih nam govore kako one zapravo utiču na osobu kojoj su upućene. Hajde još jednom razmislite kako ste se osećali kada su vam roditelji ovo ili nešto slično govorili? Ako vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta i slično, a nije isključeno i da se sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama, onda su ove kritike negativno uticale na vas.
Pa šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala! Ako niko ne voli kritiku, zašto je onda upućujete detetu, kakav rezultat očekujete i kako ćete to promeniti?
Negativan komentar, kritika, zapravo ukazuje da je osoba nešto napravila pogrešno, međutim ako vidi samo grešku kako će onda znati što je rešenje? S druge strane, kada komentarišete da je nešto loše, zapitajte se kakav rezultat želite? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete?
Kao prvo, dete koje je prolilo sok već zna da se dogodilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa „Vidi kako si nespretan, hajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam obrisati i nema više soka za tebe!“ i slični, od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem. Još ako se to ponovi nekoliko puta, dete će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista misliti za sebe da je „nespretno“, i verovatno će početi tražiti da mu roditelj sipa i dodaje sok. Stvarno to želite? Ok, imat ćemo čist pod, ali i nesigurno dete. Kad roditelju dosadi stalno sipati i dodavati čašu sa sokom, na red će doći novi komentari
„Pa, zar ne možeš ništa sam? Neću te ja služiti. Sipaj sam ili nema soka!“ I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u tome da mu neko drugi da sok.
Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto umesto negativne treba dati konstruktivnu kritiku.
Kako? Jednostavno, promećete način na koji je kažete.
Zavisno of detetovog uzrasts i motoričkih sposobnosti, upotrebite neki od sledećih primera:
Prolio ti se sok? Sad ću ti pokazati kako obrisati pod (stol), pa onda pažljivo sipaj ponovo. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
Ti drži čašu, a ja ću ti sipati jer je boca teška.
Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo.
Isto je i sa spremanjem sobe i ormara. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su vrlo različite. Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i sposobnosti. Obratite pažnju i na to da ste, ako vas dete pita gde šta da stavi, a vi odgovorite „Nemam pojma, uredi to kako znaš.“, dali zeleno svetlo da zaista uredi sobu onako kako ono hoće!
Roditeljske rečenice poput – Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve s poda, pa onda urediš police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? – dete motiviš i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.
A valjda nam je to cilj.
Like this:
Like Loading...
Related
