Legnem tako poleđuške
I pod kruškom čekam kruške.
Žudim, čeznem i uzdišem,
vodicu sa brade brišem.
Kruške slatke smijulje se,
celo drvo već se trese.
Medna kiša ako počne,
popadaće kruške sočne.
Ližem prste već u slasti,
al’ ni jedna neće pasti.
Od čekanja vrat se koči
I umorne sklapam oči.
Ustajem, jer to me vređa
okrećem im ljuto leđa.
Pa se mislim: sve do jedne,
zrnca pažnje nisu vredne.
