На пропланку је стaјало једно велико, разгранато дрво без лишћа, иако је већ било пролеће. Један бели гавран слетео је на његову грану. Док је одмарао, размишљао је:
– Нико ме не воли. Остали гаврани не желе да се друже са мном јер сам бео, а људи мисле да сам птица која доноси несрећу.
– Не доносиш – прошапута дрво.
– Можеш да говориш и да читаш мисли?! А немаш нити један лист – гавран је био изненађен.
– Могу, али шта ми то вреди кад сам већ дуго потпуно сам. Раније, пре много година, под мојом крошњом безбрижно су расла деца. Играла су се у пролеће и током лета, а у рану јесен, свако дете могло је да одабере да ли ће појести крушку, јабуку или шљиву. Био сам најсрећније дрво на свету све док једног дана није избила свађа. Једни су викали да су укусније крушке; други да су то јабуке; трећи да су шљиве најукусније. Свако од њих је отишао да тражи дрво свог омиљеног воћа. Напустили су ме. Полако сам се сушио од туге. Прво сам остао без плодова, а онда и без лишћа…
– Штета… Та деца нису знала да су се играла и расла испод чаробног дрвета – рече гавран.
– Чаробног?!
– Наравно. Само чаробно дрво даје различите плодове.
Дрво и гавран су наставили разговор, а грана на којој је стајао бели гавран почела је да листа.