Лето се полако ближило крају. Мирисало је на јесен. У градском парку, брезе, тополе и липе још увек су на својим гранама имале лишће.
Једна бреза, која је стајала поред јеле, била је тужна. Јела је осетила њену тугу и рекла јој:
– Изгледаш као жалосна врба, а не као бреза. Зашто си се тако сневеселила?
– Стиже јесен и ја ћу ускоро остати без лишћа. Лако је теби – ти си увек зелена.
– Јесам… Али зато увек изгледам исто, док ти мењаш свој изглед током целе године.
– Нема разлога да тугујеш. Тачно је. Твоје лишће ће ускоро отпасти, али твоја кора је увек бела и људи се диве твојој лепоти.
– Ти си лепа током целе године! Сви те воле– прошапута бреза.
– Да… Толико ме воле да ми ломе гране пред сваку Нову годину. Неке јеле посеку да би их унели у своје куће – рече љутито.
– Па, то је страшно…
– Наравно да је страшно. Свака јела страхује да неће моћи да дочека ново пролеће, а ти ћеш преживети зиму и нежно лишће вратиће се на твоје гране.
Бреза се замислила и схватила колико је јела у праву. Дочекаће ново пролеће. Довољно је само да буде стрпљива.
