– Imao sam lepo detinjstvo. Uh, kako to zvuči. A bio sam i lepa beba. Nažalost, daleko je sad taj period, treba se prisetiti. Majka i otac su bili vredni i radni ljudi, drugačije u Šumadiji i ne može da se živi. Roditelje sam poštovao, ali sam im i zadavao glavobolju. Malo sam više bio vezan za majku, pa je ona i razumela moje nestašluke. Moram da priznam da jesam bio malo razmažen. Pokojna majka Nerandža, vrlo čudno ime, bila je profesor srpskog i davala mi je da pregledam pismene zadatke njenih đaka. Eto, toliko sam bio razmažen. Ona je uvek mislila da sam mali i za nju sam uvek ostao dete, pa se onda sablažnjavala zbog mojih stihova, a kada opsujem, govorila je: „Bože, sine.“ I dan-danas, kad god mogu, odlazim u Čačak, ponosim se što potičem iz te sredine. Često umem da kažem da Čačak nije grad nego stanje duha – kaže Đorđević.
U toku odrastanja i burne mladosti Bora je često pravio probleme. Roker je sa svojim društvom provaljivao u tuđe stanove, a od tako stečenog novca u Beogradu su kupovali instrumente.
– Uh, svašta sam radio. Bio je to buran period, a ja nisam bio nimalo dobar. Pravi đavo, što bi se reklo. Škola me nije nešto zanimala. Iz vrtića nisam, ali sam zato bio izbačen iz čačanske gimnazije. Baš nezgodan tip. Ne mogu više ni da se setim šta je tačno bilo, ali roditelji nisu želeli da se maltertiraju sa mnom, pa su odlučili da se presele u Beograd, gde su me upisali u prilično strogu Petu beogradsku gimnaziju. Ni tamo nisam bio cvećka, ali nekako sam i to završio. Šta da vam kažem, osim da od greške do greške u budućnost crnju išao sam peške, bosonog po trnju. Eto, tako nekako je to izgledalo to moje mlado i ludo doba – ispričao je pevač.
Izvor: Kurir
