Погледах кроз прозор,
Па прозборих: – Страшно!
Некоме по путу
Просуло се брашно!
Рече деда Пера:
– Гледај пажљивије,
Немој да паничиш,
Јер то брашно није.
Од тог дана ја сам
У још већем страху,
Све ће да нас затрпа
Тај шећер у праху.
Објасни ми бака
И развеја страх,
Сладак призор јесте,
Ал’ то није прах.
Гледам, све се бели,
Мора да је то,
Из џакова нечијих
Исцурила со.
– Није шала неслана –
Сад се тата створи
– Нема ни у морима
Баш толико соли.
Постале су беле
И гране и жице
Без перја су остале,
Ја мислим, све птице.
– Није перје – каже мама
– Од гуске ил’ сове,
То што сада видиш,
Друкчије се зове.
Не знам шта је вани,
Зноји ми се чело,
Потпуно сам збуњен,
Зато гледам бело.
