У зимска јутра на нашем сату

кад седам пута наковањ звекне

пошаље мама мене и тату

по две велике румене векне.

А кад руменке загреју шаке

и мирис хлеба топли шал свије,

ко врели кестен корица прсне

и носић векне у длан се скрије.

Свака је векна печено прасе

па путем грицкам носиће меке,

њушкице топле што слатко красе

образе сјајне румене векне.

Кад се вратимо с ињем у коси

У кући строго запита мама:

– Ко то у џепу мишеве носи

Што векне гризу по улицама?