A šargarepica? – pitala bi me drhtavim glasom, očajna, u potpunom šoku, kao da sam joj rekla da dete ne planiram hraniti do škole a rekla sam joj samo da do šestog meseca dete nema potrebu za dohranom.
– Ne, mama – uzvratila bih ja svaki put sve manje strpljivo.
– Ni šargarepica.
– Ali zašto ne šargarepica? Ti si s tri meseca već jela šargarepicau i pila čaj!
– Mama, ja sam s tri meseca umirala od grčeva.
Onda bi baka mog deteta zaćutala i čvrsto stisnula usne u znak protesta. Ali, ako je šargarepicu i mogla da preživi, vodu nije. Širom otvorenih očiju kontemplirala je o tome da nazove Plavi telefon, sigurna sam, kad sam iz dana u dan odbijala detetu da dam vode, uveravajući sve oko sebe da je majčino mleko sasvim dovoljan izvor tečnosti.
– Ali na kašikicu? Vani je 40 stepeni!
– Mama, nema potrebe.
– Ali, samo malo, da se navikne.
– Mama, nema potrebe.
– Ali, ti si s četiri meseca već pila…
– MAMA, PEDIJATRICA MI JE POTVRDILA DA NEMA POTREBE. NI ZA VODOM, NI ZA ČAJEVIMA, NI ZA ŠARGAREPICOM.
– Pa dobro, pa možeš ti njoj dati šargarepicu, a pedijatrici reći da nisi, zar ne?
I tako, baka nastavlja.
A stvarno sam mislila da moja mama neće biti takva baka jer je i kao majka bila sasvim drugačija: mi smo nakon voća slobodno pili ledene vode, kao i nakon sladoleda, nismo morali jesti ako nismo bili gladni (što je mene lično večno stavljalo na granicu neuhranjenosti, ali sigurna sam da bih bila isto mršava i da su me šopali za stolom, samo s ozbiljnijim psihičkim problemima), verovala je da promaja ne postoji i da je to izmišljotina dalmatinske strane porodice mog oca, prezirno je otpuhivala na molbe moje bake, sad Lenine prabake, da “obuče bolje jadno dete jer će umreti od hladnoće”, pa smo tako brat i ja često po cičoj zimi hodali oslobođeni šalova, kapa i rukavica, raskopčanih jakni i obraza zažarenih od ledenog vetra, ovo poslednje je neverovatno paradoksalno, jer je ta ista alternativna majka koja se tokom svog majčinstva ponašala kao hipik nekidan je odbukla unučicu za spavanje kao da živimo u Danskoj, decembar je, a Lena se sprema za nananje u dubokom snegu. Istovremeno, druga baka je na 30 stepeni, dok je dete klizilo kroz moje ruke koliko je bilo znojavo, zatvarala prozore po kući da “bebi ne bi duvalo”.
Znam da ima nešto i do toga da se stavovi pedijatara menjaju, ali, čisto sociološki, zaista me zanima, polude li sve bake ili samo naše? Nekidan sam ulovila samu sebe da vičem: “Mama, spusti je na pod, zaboga, dete mora da nauči da puzi!”, a ona me kroz suze gledala kao zlostavljačicu (nakon što je jedno pet sati neumorno nosila unučicu po stanu) koja želi da ostavi dete bez brige, da na podu liže pseću dlaku i skuplja traume ostavljenog osamljenog deteta. Nisu mi slučajno ljudi pre porođaja govorili kako će mi baka najviše pomoći, ali zaboravili su napomenuti da će upravo baka koja misli da je Lena najljepše dete ikad rođeno pod kapom nebeskom biti najgori neprijatelj mojoj pedagogiji i načinu odgoja.
Već na samom početku napala me da ODAKLE MI IDEJA DA DETE SPAVA SAMO U KINDERBETU, kao da sam malu planirala ostaviti zavezanu za radijator dok mi orgijamo u sobi pored. Nakon toga je cvilila kako bih SVAKAKO TREBALA DOJITI DO DRUGE GODINE ŽIVOTA, a zatim da misli da bi za vreme svake Lenine vakcinacije trebala stati zemlja, a Grad Zagreb izdati zabranu da ljudi voze automobile po putu ispod Leninog prozora.
Šta je to s bakama? Zašto toliko podetinje i popuste kad su u pitanju unuci? Moja je mama, naime, bila naširoko poznata kao izuzetno stroga majka, čija su deca, padale zvezde ili granate, spavala u devet nula nula. No, sada Lenin vrisak u njoj izaziva oduševljenje kao da je dobila džekpot, a kad je pokušam nežno upozoriti da dete ne mora ići sa 1.009 igračaka u šetnju, jer jedva ima mentalne sposobnosti za koncentraciju na jednu, bolno prošapće da ja, nažalost, nisam normalna. Govorimo istovremeno o ženi koja je za vreme moeg djetinjstva šoping smatrala sotonskom izmišljotinom za porodice koje se ne bave svojom decom pa sam tako morala skrivati džeparce (dobijene od svoje bake, naravno) i kupovati užase poput još jednih lakanih sandala.
Sigurno ima nešto u opuštenosti baka, činjenici da su, iako su tada sigurno na trenutke potajno mislile da neće, preživele majčinstvo (a neke od njih i više puta), i činjenici da mogu slobodno razmaziti decu znajući da će otići kući pre nego što njihove unuke lupi talas reakcija na silni šećer koji su stavile u njih. Ima sigurno mnogo toga i u tome da su opuštene jer znaju da je strogoća malo toga dobroga donela njihovoj deci, a ima nešto i u prirodnoj raspodeli uloga – majka mora biti dosadna postavljalica i pratilica pravila, dok baka služi da se ta pravila razbijaju… do neke mere.
Priča mi prijatelj kako je njegova tašta toliko razmazila dete da ih i dalje, kao sedmogodišnjak, šalje po čašu vode kad je žedan. Priča mi prijateljica kako je njena mama uverena da su kolica bezveze i neudobna pa je naučila svoju unuku da je nosi po parkovima u rukama (na sreću i radost roditelja, dakako). Pričaju mi kolege kako je baka njihovog sinčića kad je imao četiri meseca nahranila sarmom jer ju je tako milo gledao kad ju je pravila (dete se osulo, naravno).
Naoružana strpljenjem i odlučnošću, krenula sam tako na ručak kod svojih. Ovoga će vikenda Lena biti samo na podu sa psima, vežbati rotacije i puzanje! Niko je neće nositi! I ići će da spava kad joj je vreme! Sama će se uspavati! Stroga kao sudija, čvrsta kao stena, ušla sam u stan.
Na vratima me dočekala – moja baka.
Dok je ona gurala 200 kuna u moju torbu i šaptala mi “nek ti se nađe, da imaš samo za sebe, da niko ne zna”, moja je mama gotovo neopaženo uzela Lenu iz kolica. I pre nego što sam se snašla, njih su dve gledale grlice koje su se taman to jutro izlegle na balkonu.
A ja sam računala kako ću sebi priuštiti masažu, da niko ne zna. Bake. Moraš ih voleti.
AUTOR:
Jelena Veljača
Like this:
Like Loading...
Related
