Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao ćerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi načini čoveka.
Uze tri kile badema, tri kile šećera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šećer, bademe i mrvice, lati se posla i načini od toga čoveka. Postavi ga pred kućnu ikonu i poče da se moli i klanja. Četrdeset je dana i četrdeset noći zazivala gospoda i on ga posle četrdeset dana oživi i nazvaše ga Šećerko Šećerković.
Bio je jako lep i ime mu se pročulo po celom svetu.
Za njega je i čula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pođe da ga uzme. Načini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šećerko.
Čim je stigla, reče mornarima:
– Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoše da je vide, pođe i Šećerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše – pa pravo sa njim na galiju.
Čeka uveče princeza da dođe Šećerko, čeka, ali – uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
Šta će sad, šta sad da radi?
Ode i načini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nađe kod mesečeve majke.
– Dobar dan, majčice.
– U dobar čas, devojčice. Kako si mi ti, devojčice, stigla ovamo?
– E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?
– Kako, kćeri? To ime prvi put čujem. Nego sedi dok se uveče ne vrati moj sin, on se kreće po celom svetu, možda ga je negde video.
Kad kasnije stiže mesec, ona mu reče:
– Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šećerka, njenog Šećerkovića.
– Kako? Ne, nisam ga video, kćeri moja. Prvi put čujem to ime. Nego pođi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više kreće po svetu.
Prespava ona to veče kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s rečima:
– Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunčeve majke.
– Dobar dan, majčice.
– U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?
– E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?
– Kako, kćeri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uveče ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dođe sunce uveče, klekne pred njega princeza i reče:
– O, sunce, gospodaru moj i svetski putniče, da nisi video mog Šećerka, mog Šećerkovića?
– Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.
Prespava ona to veče, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orah s rečima:
– Razbij ga ako dospeš u nevolju.
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
– Dobar dan, majčice.
– U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?
– E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?
– Koga, kćeri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.
Dođu kasnije njena deca i ona ih upita:
– Da niste videle Šećerka Šećerkovića?
– Ne, nismo ga videle – odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i reče:
– Ja sam ga videla.
– Gde si ga videla?
– U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dođe da joj ga uzme.
Prespava ona to veče kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s rečima:
– Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šećerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide Šećerka, ali ne reče ni reči.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i reče im:
– Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj:
– Gospođo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da činimo?
– Pustite je – rece kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to veče.
Ujutru, čim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom, a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrče kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to čula, reći će:
– Što ne pođete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim?
Odu sluškinje i kažu joj:
– Veli gospođa kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim?
– Daću vam, ali da mi date Šećerka jednu noć. Odu sluškinje i reknu to kraljici.
– A što da joj ga ne damo – rece kraljica. – Šta će mu pa biti!
Uvece, dakle, odmah posle večere, dade kraljica Šecerku nekakvo piće, a u tom je piću bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poče princeza da besedi Šećerku:
– Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja načinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šećerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dođem da te nađem, a ti mi sada ne kažeš ni reči? Svetlosti moja i oči moje. Zar ti nije mene žao?
Celu je noć tako princeza besedila, ali kako da se Šećerko probudi!
Ujutro dođoše sluškinje, uzeše Šećerka, kraljica mu dade neko drugo piće i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilićima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilićima i otrčaše kraljici da joj to kažu:
– Trčite odmah – reče kraljica – i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šećerka, dobiće ga. Šta će mu biti? Šta mu je bilo sinoć kad smo joj ga dale?
Dodu sluškinje i kažu joj:
– Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilićima? Šta bi ti s tim?
– Da mi date Šećerka još jednu noć.
– Daćemo ti ga – rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šećerku te ga uspava, a čim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilićima i odoše.
Čim one odu, poče princeza ponovo besediti sve kao i prošle noći, ali kako da se Šećerko probudi! A ujutru ponovo dodu sluškinje, uzmu Šećerka i odu.
Prosjakinja tada razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Čim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrče kraljici da joj to kažu:
– Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šećerka, dobiće ga – reče kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojač koji je šio noću i čuo sve reči koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šećerka i kaže mu:
– Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.
– Samo izvoli – rece Šećerko.
– Gde ti s večeri spavaš?
– A što me to pitaš? Kod kuće. Gde bih spavao?
– Gospodaru Šećerko, već dve noći ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noć presedi govoreći: „Šećerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci?“
Šećerko je ovo shvatio, ali ne reče ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vreće sa zlatnim florinima.
Uveče mu kraljica ponovo da piće, ali ga on ne ispi, već se učini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Čim sluškinje odu, a princeza ponovo poče da besedi svoje jade, diže se Šećerko, zagrli je i u času uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dođu ujutru sluškinje da uzmu Šećerka ali gde da ga nađu! Otrče plačući kraljici da joj to kažu. Poče tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona reče:
– Načiniću i ja jednog čoveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šećerom i mrvicama, načini od toga čoveka i počne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle četrdeset dana taj čovek ubuđavio i baciše ga.
Princeza i Šećerko dođoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.
Grčka bajka
