Сунце било усамљено,
па тражило друштво неко.
Од лета се запалило,
заиграло надалеко.
Жарким оком поглеђује
и ка земљи чело свија,
лист зелени позлаћује
и смеје се, мило сија!
Спазила га дечурлија
што ливадско беру цвеће.
Наста права чаролија:
Сунце само бити неће.
Златно Сунце с неба скочи
у дете се преобрати.
Озаре се дечје очи.
Сунце их у стопу прати.
И гле међу децом тамо
Сунчица се једна створи.
Да је била Сунце, знамо.
Сад се смеје и говори.
И другаре обасјала
својим оком што се жути.
Све их редом осунчала.
Не зна она да се љути.
Деца воле зато лето.
Сва су Сунце што озари!
Сјајна јесу свету ето.
Подетиње с њима стари.
И у сваком Сунце клија
оно златно, оно мило.
Свако дете зато сија!
У Сунце се претворило.
