U velikom dvorcu, neka vas ne čudi,
živela princeza sa sto raznih ćudi.
Jednog joj se dana samo supa jela,
a sutra bi htela slatka hleba bela.
Htela je da šeta al’ je noge bole,
durila se, durila, hoće da je mole.
Htela bi da peva, ptica lepše zvuči,
a baš joj se hoće da viče po kući.
Eh, kakva princeza u velikom dvorcu
kad pravi probleme svome kralju ocu.
I kraljicu majku od nje boli glava.
najmirniji dvorac kad princeza spava.
Trajalo to tako, godine su tekle,
sudjaje princezi sudbinu prorekle.
Doći će čarobnjak s druge strane sveta,
doneće princezi ružu što ne cveta.
Doneće joj pehar iz kog se ne pije
i prekrasnu knjigu koju čit’o nije.
Doneće joj iglu koja sama šije
i čarobnu škrinju koja tajne krije.
Kada uzme cveće, pomiriše lati,
ljubavlju će ružu terati da cvati.
Dok ispije pehar, kad knjigu pročita
i za tajne srca svoju škrinju pita
i čarobnom iglom isplete sve snove,
saznaće princeza kako stvari stoje.
Ako je princeza, nije centar sveta
i njenih sto ćudi valjda nekom smeta.
Kada sebe daješ vrati ti se više,
bar tako u knjizi sve potanko piše.
Samo jedan osmeh kad nekom udeliš,
još hiljadu drugih dobićeš kad želiš.
I još puno: zašto? I još puno: zato!
Čarobna je škrinja vredna kao zlato.
