Home Bajke i priče BAJKA O ČUDOTVORNOM KAMENU

BAJKA O ČUDOTVORNOM KAMENU

115
0
Pixabay License

Deda Pavle je imao zabran u planini i svake noći je u njega zatvarao deseta ovaca. Imao je i kolibu pokrivenu daskama, a u kolimi – jedno mače i jedno pače. Ali deda Pavle nije imao svetiljku da mu noću svetli u kolibi. Jedanput deda Pavle, prolazeći pored stada, začu nekakav pisak na kraju šume – pisak nalik na tužnu pesmu.
Uđe ti on u šumu da vidi šta je to i vide gde gori jedno drvo, a u tom plamenu jedan mali gušter pišti i savija se od bolova.
– Ovčare, – tiho reče gušter – brate, pomozi mi da izađem iz vatre!

A na to deda Pavle odgovori:
– Pomoći ću ti, ali kako da zgazim na ovaj žar? Izgoreće mi noga!
– Pruži prut, a ja ću se uhvatiti za njega, pa me ti podigni.
Deda Pavle pruži dugu ovčarsku toljagu: mali gušter stade na nju i spase se iz ognja.
– Hoću da te nagradim za ovo delo, – reče gušter kad dođe sebi – biraj šta hoćeš!
– Šta ćeš mi dati? – upita deda Pavle.
– Ja sam sin cara svih guštera – reče gušter. – Moj otac živi u jednoj dubokoj tamnoj pećini. Na kruni ima devet zrna dragoga kamenja, koja svetle kao devet sunaca. Daću ti jedno od njih.
Rekavši to, gušter pođe po travi prema reci, a za njim strac. Isli tako, ili i došli do pećine.
– Počekaj ti tu, a ja ću otići po dragi kamen – reče tiho gušter.
Deda Pavle sede na zemlju . Spuštao se mrak. Najzad se gušter pojavi sa dragim kamenom u ustima. Kad izađe, osvetli se čitavo polje. Ptice sa okolnog drveća zalepršaše krilima. One su pomislile da je prošla noć i da je već sunce granulo.
– Uzmi ovaj kamen i idi u svoju kolibu. Ali treba da ti kažem: ovaj kamen ne samo što svetli već ima i drugu moć. Kad stigneš kući, udari kamenom tri puta o zemlju i reci: „Neka se stvori to i to! – pa šta god zaželiš, stvoriće se pred tobom.
Uze ti deda Pavle dragi kamen i pogleda ga: bio je velik kao lešnik. Stavi ga u torbu i uputi se kolibi: utera stado u zabran, dok su ga mače i pače čekali na pragu. Pošto je skupio ovce, starac uđe u kolibu i izvadi kamen, kad on – ozari čitavu kolibu. Mače i pače sakriše oči da ne oslepe od svetlosti. Pošto je večerao, deda Pavle reče:
– Neka se ovde stvori dvorac od mramora.
Čim izreče ove reči – koliba iščeze, a mesto nje se pojavi čudesan dvorac od mramora. Zidovi soba su bili od ogledala, posuđe od čista zlata, a stolovi i stolice od slonove kosti. Videvši to, starac se začudi, pođe po sobama da ih razgleda, pa leže u jednu meku postelju. Dragi kamen sakri u nedra.
Ali tad mu dođe u posetu komšija Ivan.
– Dođoh – reče Ivan – da vidim jesi li živ i da malo popričamo, jer mi se ove noći ne spava. Kakvo je to čudo? Ne mogu da verujem ocčma… Ko ti sagradi ovaj dvorac?
– Dragi kamen – odgovori deda Pavle i nasmeši se.
– Kakav kamen? Daj mi da vidim taj kamen!
Deda Pavle ga posluša, zavuče ruku u nedra, izvadi kamen i dade ga Ivanu, a ovaj, pošto ga razgleda, upita:
– Ali kako je moglo ovako malo kamenče da izgradi ovoliki dvorac? To nije moguće.
Deda Pavle mu ispriča sve redom kako je došao do toga kamena. Tako si oni pričali i pričali, ali na kraju im se prispava.
– Ostani da prenoćiš u mom domu – ponudi deda Pavle komšiju.
– Gde da legnem?
– Lezi do mene u moju postelju!
Leže Ivan do starca i stade razmišljati. Sačeka da seljak zadrema, pa čim deda Pavle počne hrkati, on gurnu ruku u njegova nedra, izvuče dragi kamen, udari njime tri puta o zemlju i reče:
– Neka dođu četiri junaka, neka uzmu ovaj dvorac i prebace ga preko Dunava!
Samo što to reče, pojaviše se četiti junaka, podigoše dvorac i ponesoše ga. A Ivan uze dragi kamen pa ode s dvorcem, dok deda Pavle ostade.

Kad se sutradan probudi – ima šta da videi! Nema nikakvog dvorca, pa nema čak ni dragogo kamena – samo stara daščana koliba, a u njoj mače i pače. Starcu potekoše suze niz lice. Sažališe se i ovce pa stadoše blejati. Priđe mu mače, priđe mu pače.
– Hoćeš li da idemo preko Dunava po dedin kamen? – reče mače.
– Hoću – pristade pače.
I mače i pače se upute dunavskom ravnicom, pa dođoše do tihe i široke reke Dunava.
– Ja umem plivati, – reče pače – a ti ne možeš. Popni mi se na leđa i preneću te preko reke!
Mače se pope na leđa svoga druga, te tako pače prepliva reku. Išli još malo, pa uskoro ugledaše i dvorac. Prošli su kroz vrt i kroz jedan otvoren prozor ušli u dvorac.
Tad opaziše Ivana kako leži na mekoj postelji, a kamen sakrio pod jezik. Mače i pače su shvatili to, jer mu je grlo bilo osvetljeno.
– Kako sad da ga izvučemo iz usta? – upita pače.
– Reći ću ti kako – odgovori mače. – Ja ću staviti malo crvene paprike u Ivanov nos, pa kad on kihne, kamen će mu ispasti iz usta.
Kako reče, mače tako i uradi. Stavi malo crvene paprike u Ivanov nos, ovaj kihnu, a dragi kamen mu ispade iz usta. Mače ga odmah dohvati i stade bežati a za njim i pače.
Bežali, bežali, pa stigli do Dunava. Potom mače uzjaha pače i njih dvoje zaplivaše, a kad su bili nasred reke, pače će reći:
– Kakav je to čudotvoran kamenčić, daj da ga vidim!
– Ne možeš sad – pašće nam u vodu. Kad iziđemo na obalu, onda ću ti dati da ga vidiš.
– Daj mi sad ili ću te gurnuti u vodu da se udaviš! – viknu pače.
Mače se onda uplaši i reće:
– Evo ti, pazi!
Pače poteže nožicu da uzme kamen, ali mu on izmače, pade u vodu i potonu.
Kad su dva prijatelja izišla na obalu, stdoše plakati.
Prošao neki ribar pored njih i upitao:
– Mače, pače, zašto plačete?
– Gladni smo – zajeca mače.
Ribar spusti udicu u vodu, uhvati jednu veliku ribu i dade je mačetu i pačetu:
– Evo vam – reče on – samo da ne plačete!
Mače i pače odnesoše ribu u jedan vrbak, počeli da je jedu i šta mislite da su našli u njoj?
Našli su dragi kamen. Riba je bila otvorenih usta u vodi i čim je pače ispustilo kamen, ona ga je progutala.
Videvši kamen, obraduju se mnogo, jurnu kroz Dunavsko polje i stignu do kolibe deda Pavla.

Deda Pavle je ležao na zemlji i plakao. Dva prijatelja mu staviše pored glave dragi kamen. Tad odjednom deda Pavlove oči zablistaše od radosti. Dohvati starac ovaj čudotvorni kamen, tri puta udari njime o zemlju i povika:
– Hoću Ivana svezanog ovde i da ga neko čuva.
Čim ovo reče, pred njim se stvori jedan čuvar, a iza njega Ivan. Deda Pavle dohvati svoj ovčarski prut, pa tupa-lupa, izudara dobro Ivana, a zatim ga pusti da ide. Potom stari ovčar uze svoj dragi kamen, stavi ga u kesu i reče:
– Ne treba mi nikakav velelepni dvorac, jer će mi ga Ivan opet ukrasti, dobro ga poznajem.
A onda odvede ovce. Svake večeri je stavljao kamen na policu da mu svetli. Kad je umro, gušter je došao u kolibu i opet uzeo čudotvorni kamen.

Bugarska bajka

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here