Antički mudraci dobro su smislili na koji način ljudima može istina da se govori pravo u oči, a da to ne bude uvredljivo. Prikazivali su im ogledalo u kome su prikazivane svakojake životinje i neobični predmeti.
Bila je to zanimljiva i poučna slika. Mudraci su ovo ogledalo nazvali basnom. I zavisno od toga da li su se životinje ponašale glupo ili mudro, ljudi su, gledajući ih, morali da misle: „Ova basna govori o tebi.“ Na taj način niko nije mogao da se uvredi. Uzećemo jedan primer Hansa Kristijana Andersena.
Bila dva visoka brda, a na vrhu svakog od njih stajao je po jedan zamak. Dolinom je trčao pas njuškajući zemlju, kao da je tražio miševe ili prepelice; hteo je da utoli glad. Odjednom se u jednom zamku oglasi truba koja je javljala da treba sedati za sto. Pas potrča na brdo da bi se tom prilikom najeo, ali kad već bješe na polovini puta, truba prestade da trubi na tom brdu, ali zato se razleže glas trube sa druge strane.
Tada pas pomisli: „Pre nego što stignem, ovi će već završiti ručak, a tamo ručak tek počinje.“
On strča dole i poče da se penje na drugo brdo. Tada ipak druga truba prestade da trubi, a oglasi se prva.
Pas ponovo potrča dole, pa opet gore, i tako je trčao tamo-amo, dok najzad ne ućutaše obe trube i ručak se ne završi u oba zamka.
Sad pogodi šta su drevni mudraci imali na umu kada su sastavljali ovu basnu, i ko je onaj glupak koji do zamora trči, ne postigavši ništa ni na jednoj ni na drugoj strani?
