Postoje četiri najčešća oblika zanemarivanja u detinjstvu: fizičko, emotivno, obrazovno i zdravstveno. Međutim, često se zaboravi na koje sve načine dete može biti emotivno zlostavljano i kolike to posledice ostavlja na njegov razvoj

Kada pomislimo na „zlostavljanje deteta“ obično prvo pomislimo na fizičko ili seksualno zlostavljanje. Međutim, treba se početi pričati o svim načinima na koje dete može patiti, a često previdimo situaciju koja nije toliko očita – emocionalno zlostavljanje. Donosimo pet načina na koje dete može biti emocionalno zlostavljano:

1. EMOCIONALNO ZANEMARIVANJE

Prema britanskoj humanitarnoj organizaciji National Society for the Prevention of Cruelty to Children (NSPCC) postoje četiri najčešća oblika zanemarivanja u detinjstvu: fizička, emotivna, obrazovna i zdravstveno. Fizičko, obrazovno i medicinsko zanemarivanje se retko vide izvana. Emocionalno zanemarivanje se definiše kao nedostatak negovanja i stimulisanja detetovih potreba – često je to izostalo. Ali zanemarivanje detetovih potreba često može ostaviti više štete nego vidljivije vrste zanemarivanja.

Koji su simptomi prisutni kod odraslih osoba, a posljedica su emotivnog zanemarivanja u djetinjstvu?

Prema dr. Mari Kovanen, britanskoj kliničkoj psihologinji, neki uobičajeni simptomi su osećaj praznine, strah od toga da smo zavisni od drugih, slaba svest i razumevanje emocija.

Važno je naglasiti da takva vrsta zanemarivanja može biti prisutna čak i u većini „dobrih“ porodica. Samo zato ako dete ima zadovoljene fizičke, obrazovne i zdravstvene potrebe ne znači nužno da su zadovoljene njegove emocionalne potrebe. Ponekad emotivno zanemarivanje dolazi od roditelja koji se i sami borili s zlostavljanjem i psihičkim bolestima te tako ne mogu da shvatie potrebe svoje dece. Ponekad to može biti odsutan roditelj radoholičar koji nikad nije kod kuće. Bitno je razgovarati o ovoj vrsti zlostavljanja jer može biti neverovatno štetno.

2. PRIKRIVENI INCEST

Situacija o kojoj se vrlo malo priča je kada su granice u odnosu roditelja i deteta zamagljene pa se dete može više osećati kao romantični partner nego kao dete. Prema dr. Kenntu Adamsu, stručnjaku za mentalno zdravlje, koji je specijaliziran za ovakve vrste problema roditelji mogu dete postaviti u situaciju surogat partnera jer imaju problema u vlastitom braku. Premda takva vrsta odnosa ne uključuje seksualno diranje (kao u otvorenom incestu ili u drugim vrstama seksualnog zlostavljanja u detinjstvu) dijete može biti prerano izloženo seksualnom razgovoru ili slušati različite seksualne komentare dok njihovo telo sazreva.

Ovaj tip zlostavljanja je štetan jer može uticati na dečji razvoj, često ima negativan uticaj na seksualno funkcionisanje u odraslom dobu, sposobnost stvaranja zdravih granica u odnosima i sposobnost razvijanja ličnog identiteta izvan roditeljskog. Iako može ostaviti posledice, dr. Adams u intervjuu za časopis „Psychology Today“  tvrdi da je oporavak moguć. „Ozdravljenje je apsolutno moguće. Ljudi moraju stvoriti zdrave granice sa svojim roditeljima (ako su još uvek živi), a moraju i da vratei osećaj sebe, odmaknuvši se od svoje uloge „čuvara“ u u svojim odnosima. I to nije lako… To je dugoročno upravljanje problemom jer osoba mora stalno pratiti gde se nalazi, kao zavisnost. Ali to više ne mora vladati vašim životima“, kaže dr. Adams.

3. VERBALNO ZLOSTAVLJANJE I DEGRADIRANJE

U istraživanju koje je bavilo koliko verbalno zlostavljanje dece povećava rizik od razvoja poremećaja ličnosti, otkriveno je da verbalno zlostavljanje može doprineti razvoju nekih vrsta ovog poremećaja i ostalih sličnih psihijatrijskih poremećaja.

Uticaj verbalnog zlostavljanja može biti razoran na dečju psihu (čak i na razvoj dečjeg mozga), a učinci mogu biti dugotrajni i u odraslom dobu.

Kejt Gotšalk, autor knjige “Why I Still Carry the Words of My Abusive Father as Someone With Borderline Personality Disorder“, koji je odrastao s ocem verbalnim zlostavljačem opisao je šta je sve doživio u detinjstvu i kako je to uticalo na njegov odrasli život i mentalno zdravlje. „Glup. Razmažen. Lenj… Pokušavam da se uhvatim svaki put kad sebe nazovem „glupim“ jer sam prolio mleko ili sebi kažem „beskorisni idiot“ jer sam zaboravio ključeve – ali to je teško. Kroz većinu mog života, jedina konstanta bila je njegov glas u mojoj glavi: uvek sudeći, osuđivati, odbijati“, opisuje svoje detinjstvo i kasniju borbu.

Iako je teško preobraziti misli nakon verbalnog zlostavljanja u detinjstvu – to je moguće. „Kao kod otrova, toksična sramota mora biti neutralizovana drugom supstancom – protivotrovom, ako bolesnika treba spasiti. Samilost je jedina stvar koja može neutralizovati izolacijski, stigmatizirajući otrov srama“, kaže psiholog Beverli Endžel.

4. VREBANJE ZA SEKSUALNO ISKORIŠĆAVANJE

Već je dokazana činjenica da je u većini slučajeva seksualnog nasilja počinitelj netko koga žrtva zna – to vredi i za slučajeve seksualnog zlostavljanja iz detinjstva. Prema američkom RAINN-u (Nacionalna mreža silovanja, zloupotrebe i incesta), 93 posto maloletnih žrtava je znalo počinitelja.

Ali ono o čemu ne govorimo su psihološke taktike zlostavljanja koje seksualni grabežljivci mogu iskoristiti za zlostavljanje deteta – vrebanje. To je proces identifikacije potencijalne žrtve, sticanje njenog poverenja, izoliranje i razbijanje njene odbrane kako bi u kontaktu s žrtvom pronašao seksualno zadovoljstvo. Nakon uspostavljanja seksualnog odnosa s žrtvom, počinitelj će često koristiti tajnost i sram kako bi žrtvu zadržao u odnosu i dobio njegovu ćutnju.

Možemo li sprečiti seksualno zlostavljanje deteta?

Dobar način je potražiti i druge znakove zlostavljanja. Iako znakovi zlostavljanja nisu uvek jasni i očiti, prema RAINN-u, ponašanja poput sisanja palca ili promena higijenskih navika mogu biti jedan od znakova.

5. POSRAMLJIVANJE I PONIŽAVANJE

Prema psihologinji Karili Mekbrajd klasični znak emocionalnog zlostavljanja deteta je korišćenje srama i ponižavanja. Uobičajeno ponašanje za ovo psihološko zlostavljanje u detinjstvu je kažnjavanje ili posramljivanje dteta u javnosti. „Strah i ponižavanje izaziva strah kod deteta. Ovaj strah se ne gubi ni u odraslom dobu.

On postaje prepreka za zdrav emocionalni život i teško ga je iskoreniti“,  kaže Karil Mekbrajd.

PIŠE Selma Sakić

https://klokanica.24sata.hr