Pustolovine Toma Sojera je roman koji je napisao Mark Tven. Roman je objavljen 1876., a pisan tri godine (od 1872. do 1875.)

Tom Sojer je nestašni dečak koji nema roditelje, pa u gradiću Petersburgu živi sa svojom tetka Poli, sa malim polubratom Sidom i sestrom Meri. Ima loknastu, smeđu kosu i plave oči. Ne voli da ide u školu zbog toga što treba rano da ustaje, mora da se češlja i lepo obuče jer je obično bio raščupan i obučen u dronjke, a čistu i novu odeću naziva One druge haljine. Zaljubljen je u Rebeku (Bekicu) Tačer, ćerku okružnog sudije gospodina Tačera.

Njega je odgajala teta Poli majčina sestra, jer je ona umrla. Bio je nestašan. Jednoga dana tetka Poli otkrila je da je Tom jeo pekmez u špajzu, što mu je ona zabranila. Ipak, Tom je bio lukav i prevarivši tetku Poli, ode na kupanje. Tetka Poli mu je sledećeg dana, u subotu, naredila da oboji ogradu. To mu je bilo dosadno pa je nudio dečacima koji su ga sreli da oboje ogradu, pritom govoreći da je to zabavno. Uskoro je ograda bila obojena.

Najuzbudljiviji delovi romana su kada Tom i Haklberi beže na ostrvo, kada traže blago i kada se Tom i Rebeka (Bekica) izgube u pećini. Poznat je po svojim pustolovinama i nestašlucima na obali reke Misisipi u SAD.

Najbolji prijatelj mu je bio Haklberi Fin.

U Srbiji je serijal o Tomu Sojeru deo lektire za osnovnu školu. Objavljen stotinak puta na srpskom u knjigama i slikovnicama, a prvi put u knjigama Toma Savijer: njegovi doživljaji i nestašluci: pripovesti iz đačkog života u Americi (Novi Sad, 1926) i Doživljaji Fina Haklberi (Beograd, 1933).

Naslovna strana prvog izdanja

Neki likovi

Tom Sojer (pravo ime Thomas Sawyer) nije imao majku, pa se o njemu brinula majčina sestra, koju je on zvao tetka Poli. On je vrlo neposlušan prema njoj i ponekad joj laže, ali je i pustolovnog duha te dobar, pametan i plemenit. Korišćenje njegovog pravog imena često mu je značilo nesreću (posebno u školi, gde je često dobivao batine od učitelja).

Haklberi Fin je sin pijanca. Njegova odeća je sva u dronjcima i ne ide u školu, ali, uprkos tome, plemenit je i dobar.

Beki je plačljiva devojčica koja se ponekad naljuti na Toma, koji se u nju zaljubio.

Meri je Tomova starija rođakinja, i kći tetke Poli. Odlična je učenica koja je na veronauci jednom osvojila Bibliju.

Sid je Tomov mlađi polubrat. On je pristojan i uglađenog ponasanja, uživa kada Toma može dovesti u nepriliku. Nesimpatičan lik koji, srećom, često dopadne Tomovih šaka.

Indijanac Džo je ubica i kriminalac koji je prevario Mufa Potera.

Teta Poli je preuzela brigu za Toma kad mu je majka umrla i otada od njega pokušava da napravi pristojnog dečaka pa često Tom dobje batine.

Muf Poter je naivni pijanac koji je smatrao da mu je Indijanac Džo prijatelj.

KO JE BIO PRAVI TOM SOJER?

Pravi Tom Sojer bio je ljubitelj čašice, vatrogasac i lokalni heroj sa kojim se Mark Tven sprijateljio tokom 1860-ih, pokazala je nova analiza magazina „Smitsonijan“.

Istaknuti američki mesečnik odlučio je da se jednom za svagda pozabavi pitanjem koje je dugo mučilo istoričare književnosti – da li je Tven zaista nazvao svog junaka Toma po svom prijatelju Sojeru „stamenom cariniku okruglog lica, dobrovoljnom vatrogascu, specijalnom policajcu i boemskom lokalnom heroju“.

Par se upoznao u zagušljivim barovima San Franciska 1863. godine gde je Sojer pripovedao kako je spasao desetine ljudi iz požara koji je zahvatio parobrod u blizini Kalifornije.

Ta priča je dirnula Tvena čiji je brat poginuo u požaru na jednom parobrodu. Sojer je, navodno, plivao između broda i obale i spasao 90 ljudi, od kojih 26 svojeručno.

Autor teksta Robert Grejsmit navodi da su od tog dana Sojer i Tven postali prijatelji. Tven je o njemu rekao da je bio „dendi i da je mogao da popije više i priča više od bilo koga koga je poznavao“.

Sojer u članku govori kako je Tvenu govorio o svojim dečačkim nestašlucima koje je on pažljivo slušao i beležio i koji mu je jednom prilikom rekao „Staviću te između korica jedne knjige ovih dana Tome“.

„Smestio bi se, popio bi piće i počeo da nam priča. Potom bi mu neko kupio piće i tako bi nastavio celi dan“, napisao je Tven, koji je tada radio i kao novinar.

I sam Sojer je imao planove, koji su se kasnije ostvarili, da otvori svoj bar. Jednog dana, piše Grejsmit, posle iznenadnog otkrovenja Tven je rekao prijatelju da će napisati knjigu o dečaku, najžešćem dečaku na svetu Tomu koji će ličiti na Sojera kada je bio mlad.

Tven je 1866. napustio San Francisko i nikada se više nije video sa Sojerom. „Avanture Toma Sojera“ objavljene su 1876. godine uz komentar da je glavni lik zasnovan na tri dečaka. Tven je kasnije rekao da je on sam bio inspiracija za Toma Sojera i da Tom Sojer „nije pravo ime nijedne osobe koju sam znao, koliko se sećam“.

Grejsmit navodi da je Tven voleo da se predstavlja kao pisac čiji se likovi rađaju u njegovom plodnom umu, ali je vatrogasac bez sumnje znao da je on bio inspiracija za jedan od najvoljenijih likova dečije književnosti, što je rekao i novinaru za jedan članak koji je objavljen 1898.