odlozeno-slusanje HTML5 Icon

VRTIĆ I DECA IZ PRESPEKTIVE VASPITAČICA!

Kako izgleda jedan radni dan vaspitačice i kako se ostvaruje saradnja roditelja i vaspitačica?

Biti vaspitačica fizički i psihički je zahtevan posao. Aktivno pratiti i podsticati potrebe jedne dečije predškolske grupe, pripremati podsticajne materijale, podsticati i pratiti individualne potrebe svakog deteta ponaosob, imati dobru komunikaciju i saradnju s roditeljima kao partnerima u svom poslu, izuzetno je izazovan profesionalan zadatak.

Onaj ko je probao da aktivno bude sa deset ili više dece (iako je u jednoj vaspitnoj grupi  „normalno“ da bude 20 i više dece) tokom nekoliko sati dnevno (deo satnice vaspitačice je 5 i po sati direktnog rada sa grupom), svestan je da je to vrlo emocionalno iscrpljujuće.

Vaspitačica koja je pravi profesionalac, koja je vrlo posvećena svom poslu, osim što treba biti usmerena na vaspitno-obrazovni aspekt za podsticanje razvoja kod deteta, takođe treba biti vrlo svestna sebe, svojim emocionalnih stanja i kapaciteta, svojih komunikacijskih obrazaca što sa decom, što sa roditeljima, što sa kolegama na poslu, te načina postavljanja granica u ponašanju dece. To nužno uslovljava stalno profesionalno usavršavanje.

Cilj ovog članka je da približi ovaj posao kroz lične priče dve prekrasne osobe i vaspitačice koje svojim trudom i angažmanom čine život deci pod njihovom brigom veseliji i bogatiji. Njih dve predstavljaju svoje kolegice koje požrtvovno, profesionalno i s puno ljubavi rade svoj svakodevni posao. Takođe, želelo se pokazati koliko ovaj poziv osim velike ljubavi prema deci, donosi i veliku odgovornost i ulogu u razvoju dece koja je poverena vaspitačicama.

JEDAN RADNI DAN VASPITAČICE

Ushićenje! Tako mogu opisati ovaj radni dan. Prvi dan nakon godišnjeg odmora. Nisam vidjela decu veći deo leta, a neke čak 2,5 meseca! Već smo koleginica i ja vikend pre početka nove pedagoške godine uredili sobu dnevnog boravka, dodale male inovacije i sve je spremno za početak godine u kojoj smo mi, starija grupa koja se priprema za školu.
Dolazim u popodnevnu smenu, deca su s koleginicom u dvorištu i čim su me spazili pojurili su svi da me pozdrave, skoro da su me srušili. Sve sam ih od srca izljubila, te primetila kako su porasli. Jednostavno su se izdužili, neki malo i uozbiljili, a definitivno su svi potamnili u tenu i posvetlili u kosi. Odmah su me zasuli svim novostima koje su im se desile kroz period koji se nismo videli. Neki su naučili da plivaju, neki su dobili batu, neki seku, neki su putovali avionom. Nakon pozdravljanja s koleginicama krenuli smo u našu sobu, i to u parovima u voziću, kako nalažu naša dogovorena pravila ponašanja za boravak na vazduhu. Zapravo, kad god idemo van sobe, idemo na taj način. Još pri penjanju na sprat u našu sobu, svi su mi dobacivali što su sve radili – shvatila sam, i oni su bili ushićeni kao i ja!

Svi su zamenili cipele papučama pa su oprali ruke i seli za sto. Svi su govorili kako im se sviđaju promene koje smo napravile u sobi i naravno da su odmah komentarisali moju novu radnu uniformu, kako je jako lepa. Neverovatno kako deca i najsitnije detalje odmah primjete i komentarišu, npr. novi lak za nokte! Na novoj uniformi imam našivenu devojčicu kojoj vise noge i delovi odjeće pa se klinci s tim vole igrati dok razgovaraju sa mnom. Jedan dečak mi je odmah rekao da imamo novu devojčicu u grupi i da me mora s njom upoznati pa me je odvukao u toalet jer je ona još uvek prala ruke. Nakon što nas je upoznao i kad sam saznala sve o njoj, vratili smo se u sobu da serviramo ručak. Onaj ko je redar pomaže vaspitačici, a kako imamo novu curicu, pustili su je da ona taj dan bude redar pa je ona delila tanjire i kašike za ručak. Pitala sam ih da li se sećaju naše molitve koju izgovaramo pre nego što počnemo da jedemo pa su odmah svi složno počeli:

„Iz zemlje se biljke viju,

na suncu nam one zriju,

drago sunce, zemljo draga,

hvala vam za vaša blaga.

Prijatno, deci svoj!“

Toekom ručka je bilo dosta bučno jer su svi prepričavali leto, a posle ručka vraćaju pribor za jelo na kolica razdvajajući kašike u poseban tanjir pa odlazimo u toalet na pranje zuba. Mi smo i engleska grupa pa, zapravo, radimo sve dvojezično te su odmah počeli da pevaju pesmicu za pranje zuba na engleskom. Stavljala sam im pastu na četkice pa je to bio trenutak kad sam sa svakim individualno mogla malo da popričam i saznam neku novost. A najveća novost za našu decu je bila ta da mi više nemamo krevete i da ubuduće nećemo spavati!!! Svi su bili oduševljeni i stalno ispitivali – jel ni sutra nećemo spavati?

Uzela sam sunđerastu loptu, a to je znak da imamo razgovor na tepihu, u krugu.

Kad smo svi seli, ja sam započela igru tako što sam rekla gde sam bila i što sam radila tokom leta. Zatim sam zakotrljala loptu novoj devojčici koja ju je primila i ukratko ispričala što je ona radila, pa je poslala loptu sledećem detetu i tako dok se svi nisu izređali. Zatim sam zamolila da sednu za stol, redar da podeli pribor za crtanje pa su svi crtali šta im se najviše svidelo na odmoru.

Dok su još crtali već su me obavestili da je sutra rođendan jednog dečaka i pitali hoćemo li na rođendanu igrati igru „Ples oko stolica“ na šta sam ja rekla da ako žele, možemo igrati već danas.

Igrali smo ples oko stolica, zatim su mi neki pokazali šta su naučili da pišu, crtaju, a neki su naučili da naprave zvezdu. Za tako malo vremena, naučili su tako puno. A ovu godinu nas čeka još puno posla oko priprema za školu. Rekla sam im na engleskom da stanu u voz na vrata za 5 minuta, a jedna devojčica je novoj devojčici objasnila da to znači da je vreme da se spremi soba. Stali smo u voz i prebrojali se na 4 različita jezika uz napomenu, opet na engleskom da ko treba ode u toalet, da popije vode, da se obuju cipele i sedne na klupicu u garderobi. Kad su svi gotovi, pitam šta žele od rekvizita da ponesu vani, te redar odredi ko što nosi (lopte, obruči, reketi, krede i sl).

Vani smo na dvorištu sa drugim grupama do dolaska roditelja, sa svakim se malo razgovaram o proteklom danu, novostima, te najavljujem roditeljski sastanak. Ko ostane ide u popodnevno dežurstvo. S obzirom da je to prvi radni dan, a moja soba prva na spratu, dežurstvo kreće od mene pa deca iz drugih grupa dolaze kod nas u sobu. I oni mi moraju ispričati neke njihove novosti. Na stolove im postavljam razne puzzle, slagalice, domino i pribor za crtanje dok me neki mole da im ukljucim kompjuter i pustim interaktivnu igricu ili neki crtać.

Moja grupa uglavnom voli dokumentarce dok mlađa deca ipak više voli da pogledaju neki crtać. Zatim donosim užinu ako neko želi da jede i zajedno, igrajući se, čekamo roditelje. Njima prenesem poruke od matičnih vaspitačica grupe i kad su svi otišli, počinjem da pripremam sobu za jutarnji rad. Obično tad napišem i plan rada za drugi dan.
Nakon poslednjeg deteta, proverim da li je sve u redu, sve isključeno i odlazim, opet ushićeno jer počinje sve ispočetka, po starom, na novi način i s novim veštinama!

Marijana Vodnik, vaspitačica

 

SARADNJA S RODITELJIMA

Još kao vaspitačica pripravnik shvatila sam kako je saradnja s roditeljima puno kompleksnija i složenija od većine poslova koje obavlja jedan vaspitač. Usudila bih se reći da je to veština koja se uči i razvija kroz čitav radni vek. Bez obzira što sam sebe smatrala profesionalno tolerantnom i nekritičnom osobom koja je pomno planirala svaki razgovor s roditeljem, pa i onaj informativni, nailazila sam na razne prepreke u komunikaciji.
Svakodnevno prenošenje i primanje infomacija o detetu ni približno nije zadovoljavalo sve ono što podrazumeva saradnju s roditeljima. Uvidela sam da roditeljima moram ponuditi mnogo više od razmene informacija kako bi naš odnos prerastao u saradničko-partnerski.

Da bih unapredila komunikaciju vaspitač-roditelj u radu sam počela da primenjujem sledeće oblike saradnje:

vizealno-pisana komunikacija putem kutka za roditelje

anketiranje roditelja o pojedinim aspektima razvoja i odgoja dece te ostvarenju programa (inicijalni, ciljani i evaluacijski upitnici) u saradnji sa stručnim timom,

informativni, edukativni i komunikacijski roditeljski sastanci u frupama

foto-izložbe, izložbe dečijeg likovnog stvaralaštva, dečije slikovnice i plakati, video-projekcije vaspitno-obrazovnog rada

neposredno roditeljsko učestvovanje u pripremi vaspitnog  procesa (akcije prikupljanja ili izrade didaktičkog materijala )

aktivno učestvovanje roditelja u ostvarenju različitih aktivnosti s decom (boravak u vreme prilagođavanja, demonstracija zanimanja, učestvovanje u dečijim projektima, pozorišne predstave roditelja za decu, pratnja deci na izletima)

evaluacija postignuća (ogledne aktivnosti s decom, prezentacije videosnimaka, prezentacije dečijih programa)

zajedničke igraonice, radionice, druženja i slavlja dece, vaspitača i roditelja (praznične, rođendanske, sportsko-rekreativne, umetničko-stvaralačke, radnoekološke radionice, završna svečanost)

Primenom nekih od navedenih metoda osigurala sam poboljšanje saradnje s roditeljima, a na dobrobit svih učesnika odgojno-obrazovnog procesa. Najbolji pokazatelj uspešnosti saradnje bila su deca koja su se optimalno razvijala, zadovoljavala svoje potrebe te se osećala sigurno i voljeno i roditelji koji su sa sigurnošću poveravali svoju decu i s entuzijazmom učestvovali u zajedničkim aktivnostima.
Ponekad ove metode nisu dovoljne za uspešnu saradnju, a tada dolazi do izražaja vaspitačeva profesionalna sposobnost da se prilagodi i pronađe neke nove metode putem kojih će se poboljšati saradnja. Nagrada za uloženi trud je uvek vredna, a to je dečiji osmeh.

Tamara Lojen, vaspitačica

Tekst: Marijana Vodnik, Tamara Lojen, Tatjana Gjurković, dipl.psiholog, sertifikovana terapeutkinja igrom;

www.centarproventus.hr

To Top