odlozeno-slusanje HTML5 Icon

UROŠ PETROVIĆ: UVAŽAVAJTE VASPITAČE I UČITELJE, ONI UTIRU NAJVAŽNIJE STAZE

 

 

Istaknuti član srpske Mense, koautor programa “NTC sistem učenja”, osnivač Mensa World Photo Cup-a, jedan od najinteligentnijih ljudi na planeti, ali za nas, pre svega toga, neko ko se opredelio da svoju karijeru posveti razmrdavanju vijuga i treniranju malih sivih ćelija naše dece. Jasno je da govorimo o Urošu Petroviću, dečjem piscu kojeg rado čitaju i odrasli i čoveku za kojeg su učenje i igra dve strane jedne iste medalje.

 

 

O tome kako učitelji prihvataju nove sisteme učenja, kako da prepoznamo darovito dete, i, još važnije, kako da ga usmerimo i izbegnemo greške u vaspitanju, otkrio je Uroš Petrović za čitaoce Zelene učionice.

 

 

 

Z.U: Na Zelenoj učionici je dovoljno da pomenemo Uroša Petrovića u naslovu teksta, pa da poseta odmah skoči. To nas raduje, znamo da su naši posetioci savesni roditelji, vaspitači i učitelji koji svakom Vašem savetu posvećuju mnogo pažnje. Ono što je večita tema jeste razvoj inteligencije kod dece. S tim u vezi ste, u saradnji s gospodinom Rajovićem i razvili NTC sistem učenja, kako biste svima koji učestvuju u odrastanju dece pomogli da iskoriste pun potencijal svakog deteta. Možete li nam reći kako ste došli na ideju da kreirate NTC sistem i šta on tačno podrazumeva?

U.P: S Rankom Rajovićem sam se upoznao u Mensi. Prepoznali smo veliki disparitet u mogućnostima i postignućima dece, svako iz svog ugla. Želeći da makar malo doprinesemo obrazovanju kako bi se taj jaz ublažio, stidljivo smo predložili neka rešenja. Već prvi rezultati su bili vidljivi, gotovo burni. Tako je počelo. Danas naš NTC program objedinjuje ideje i iskustva ne samo nas dvojice, već mnogih sjajnih vaspitača, učitelja, lekara, pedagoga, defektologa i drugih saradnika širom regiona i Evrope. NTC je, dakle, složene, veoma raznolike strukture, ali je cilj samo jedan i jednostavan – uspešno, srećno dete.

 

 

Z.U: Održali ste veliki broj seminara i predavanja, posetili mnogo škola. Kakav je vaš generalni utisak kada je u pitanju naš obrazovni sistem? Koliko su učitelji spremni za promene i slušaju li vaše savete?

U.P: Nadam se da će naš obrazovni sistem do kraja decenije postati vrlo dobar. Odgovor na drugo pitanje je malo kompleksniji – većina učitelja voli svoj posao i spremna je za nove pristupe, ako smatraju da bi to doprinelo njihovim, posredno i dečijim, postignućima. Ali ne postoji srećna zemlja bez srećne dece, a ona ne postoje bez srećnih učitelja i vaspitača. U ranom dobu, utisci su najupečatljiviji – i naoko usputni doživljaji za dete mogu predstavljati presudan podstrek za budućnost. I obratno. Zato uopšte nije svejedno kom vaspitaču ili učitelju poveravate radoznali um svoga deteta – ne radi se tu samo o njegovom okruženju u toku nekoliko meseci ili godina, već o njegovom stavu prema različitim segmentima društvenog života tokom čitavog života.

Iako mi se za ponavljanje jednog vapaja izlizalo i grlo i tastatura, neću propustiti priliku da veliku vidljivost vašeg sajta iskoristim za krucijalno važnu poruku, u kojoj je sadržan odgovor na prethodna dva, ali i mnoga druga pitanja: Uvažavajte i podržavajte vaspitače i učitelje, oni utiru najvažnije staze (Ako se iko upravo zapitao koje su to staze i kakve mogu biti, neću mu tu misaonu avanturu ometati dodatnim informacijama, osim što ću naglasiti da svi njima prolazimo).

 

 

 

Z.U: Ono što sigurno interesuje svakog roditelja i vaspitača je kako da prepoznaju darovito dete? U kom uzrastu je najranije moguće primetiti da je dete natprosečno inteligentno?

U.P: Prepoznati ga je relativno lako – ako vas njegovi odgovori, pitanja, crteži, delanja ili interesovanja često zatiču i iznenađuju, eto prvih, jasnih znakova. Dakle, nije potreban genijalan um da bi se isti prepoznao. Pravi problem je teže prepoznati, iako je ogroman: Kad otkrijemo darovito dete, šta ćemo sa njim? U Srbiji ne postoji specijalna škola za darovitu decu mlađeg uzrasta. Mislim na ozbiljnu, državnu ustanovu koja bi okupila te mališane i spasila ih puta na kojem vrebaju mnoge zamke. I njih, i njihove roditelje. Možda i sve nas, ali tek za tridesetak godina.

Danas se zna da se uslovi za darovitost mogu i stimulisati, ako se krene rano i sistematično. Kreatvno roditeljstvo je jako lep i zanimljiv način da se taj jedinstveni period životnog puta osmisli i šteta ga je propustiti ili okrnjiti, ma koliko se činilo da nas današnji ritam života u tome ometa. Baš takve aktivnosti predstavljaju lekovitu protivtežu opštoj površnosti savremeno okruženja.

 

 

 

Z.U: Koje su najčešće greške koje roditelji prave u vaspitanju svoje dece?

U.P: Mislim da je o savremenim uslovima života već mnogo toga rečeno i napisano. Svesni smo da je vremena sve manje ali nismo da važnost trenutaka provedenih s decom svojim značajem i smislom prevazilazi sve ostalo – često se to jasno vidi tek kada se okolo rastrče unuci. Prilično smo upućeni i da je dugotrajno gledanje u ekran tokom dana opasno za odrastanje, nezavisno od toga koliko inča ima dijagonala te čarobne zamke. Možda je bolje da odgovor na ovo pitanje usredsredim na jednu opasnost u predivnom, uzvišenom pakovanju – ljubav. Ljubav prema deci je najvažniji segment roditeljstva, ali i veoma čest inicijator, izgovor i opravdanje za greške. Prezaštićivanje je direktno upereno protiv deteta, bomba sa odloženim ali dugoročnim dejstvom. Takođe, preterano povlađivanje detetu proizvešće ga u hirovitu princezu ili egocentričnog viteza, koji će bez slugu malo šta uspeti da učine. Ulazak u svet odraslih bi u tom slučaju mogao da bude veoma bolan i opterećenen nemalim brojem teško rešivih problema. Paradoksalno, želeći najbolje, deci smo onemogućili važne segmete detinjstva kakvo smo i sami imali, i uljuljkali ih u zonu preterane udobnosti – a iz takvih skuta se malo šta kvalitetnog iznedrilo. Logično je – prepreke i problemi pokreću. Tamo gde je sve potaman, izostaju stimulansi za razvoj.

 

 

 

Z.U: Posao koji danas veoma uspešno radite nije profesija kojom ste započeli svoju karijeru. Bavili ste se potpuno drugim stvarima. Šta vas je privuklo u svet književnosti i edukacije? Da li je to što ste otkrili da ste jedan od najinteligentnijih ljudi na svetu odredilo i vaš profesionalni put?

U.P: Sve što sam radio imalo je smisla, oblikovalo je neki deo kaldrme kojom se i danas krećem – negde se malo sapletem, negde je klizava kao posle kiše. Na pojedinim delovima se naginje i vodi nizbrdo, ali to neminovno nadoknadi srazmernom uzbrdicom. Takav je životni put. Doprinos različitih vrsta znanja i iskustava je dragocen, često presudan faktor za kvalitet življenja, ali se jasno vidi tek prilikom osvrtanja. Eto, kada se neko okuša u mnogim stvarima, ima izbor i izglednu priliku da se zadrži tamo gde nalazi najviše smisla i radosti. Važi i obratno – onaj ko se učauri, sve se jako sužava, uključujući i šansu da radi ono što mu najbolje ide i šta najviše voli. Dakle, samo napred u istraživanje sebe i svojih mogućnosti unutar sveta oko sebe!
A to u vezi s otkrivanjem moje navodno vrhunski plasirane inteligencije zasniva se na davnim podacima i diskutabilnom merenju. Pa da je to baš tako, ja bih danas uživao negde u Švajcarskoj, zar ne? Uh, stanite! Pa ja ovo i pišem u Švajcarskoj!

 

 

 

Z.U: Zagonetne priče koje objavljujete postale su pravi hit, pa su vaše knjige uvek među najprodavanijim u Laguninim knjižarama. Čitaju ih i deca i odrasli. Da li je u planu neki novi projekat kojim ćete obradovati čitaoce?

U.P: Kao što uvek čitam nekoliko knjiga uporedo, nekako se događa da ih tako i pišem. Završio sam kratki, prisni roman “Priča o Jangu” i sada razmišljam u kakvoj formi bih ga objavio. Novi nastavak Marte je u procesu nastajanja, radni naslov je “Marta Smart i Vašar misterija”. Knjiga “Zagonetna pitanja” se priprema već godinama. Ima tu još nekoliko začetaka, ne znam da li će se, kada i koji okititi koricama.

 

 

Z.U: Kao što NTC sistem učenja insistira na pristupu učenja kroz igru, tako i vaše zagonetne priče teraju decu na razmišljanje, ali na zabavan način. Zašto je ta veza učenja i zabave toliko važna?

U.P: Ako pristupanje gradivu nije makar malo zanimljivo, obrazovanje se ne događa. Dečja radoznalost je neograničeni izvor obnovljive energije. Da li umemo da je pridobijemo za željene ciljeve i tu moćnu silu iskoristimo za napredak, pitanje je kojim bi trebalo da se svi najozbiljnije pozabavimo. Nedavno sam probao da deci prezentujem atomsku strukturu elemenata i razliku između metala i nemetala kroz kratku, zanimljivu priču i vesele slike. Sve traje samo par minuta. Onda sam ih posmatrao, nestrpljivo iščekujući reakciju. Nekoliko sekundi smo ćutali, a onda su me zamolili da im sve još jednom ponovim, iako su sve prilično lako shvatili i upamtili. Nisam. Neka ostanu željni.

 

 

 

Z.U: Na kraju, znamo da ste i vi porodičan čovek, a naši čitaoci sigurno veruju da ste, ako postoje roditelji koji ne greše u vaspitanju svoje dece, vi jedan od njih. Da li ipak postoje neke lekcije koje ste izvukli iz iskustva kao roditelj i neke stvari koje biste danas radili drugačije?

Moram da naglasim da NTC sistem učenja nije statičan program. Ne prepuštamo se udobnosti, iako nam se ona već neko vreme zavodljivo nudi. Trudimo se da svakodnevno učimo i razmatramo mogućnosti primene tih novih saznanja. Mislim da se sve ovo što radimo i ima vidne i zavidne rezultate baš zato što smo materiji pristupili zdušno i širom otvorenih očiju, kao radoznala deca. Da se događalo drugačije, jednostavno se ne bi ni dogodilo. I naravno, sve što danas ushićeno saznamo, žao nam je što nismo znali pre petnaestak godina, kako bismo to mogli u punoj meri da primenimo na našoj deci, sa izuzetkom Rankovog najmlađeg sina Danila koji nam je bio neprocenjivi saradnik (zluradi bi rekli zamorac) tokom nastajanja današnjeg oblika ovog programa.
Zato sve te dragocene, nove, efikasne spoznaje možemo da podelimo sa onima koji danas imaju mališane kraj sebe, i to sa radošću činimo, na primer ovde i sada.

 

 

Intrvju vodila A.C.

Izvor: Zelena učionica

 

To Top