odlozeno-slusanje HTML5 Icon

RODITELJIMA BUDUĆIH PRVAKA

Polazak u školu jedan je od najvažnijih događaja, ne samo u životu budućeg đaka prvaka, već i u životu cele porodice. Neka deca sa nestrpljenjem iščekuju prvi dan škole, dok neka strahuju od ovog novog iskustva. Slična osećanja preplavljuju i roditelje. Ponosni su što je njihovo mezimče stasalo za ovaj važan korak, ali istovremeno osjećaju strepnju i zabrinutost znajući koliko će im se promeniti životna dinamika, a obaveze povećati.

 

Roditelji žele da se njihovo dete dobro uklopi u novu sredinu, da zavoli školu i učiteljicu/učitelja, da stekne radne navike i što više znanja, da upozna nove drugare, prihvati obaveze, bude dobar đak… Hoće li u tome uspeti?

U glavama roditelja hiljadu je pitanja: Kakva će mu biti učiteljica/učitelj? Hoće li ga prihvatiti? A dete nju ili njega? Hoće li u odeljenju biti neko od dece koju već poznaje iz vrtića? Da li je gradivo prvog razreda teško?

Ovakav način razmišljanja, kao i strijepnja i zabrinutost koje se javljaju su potpuno očekivani, jer roditelji koji prvi put imaju đaka prvaka anticipiraju događaj o kojem nemaju prethodno iskustvo. Zato im je, kao i deci, potrebna podrška i razumevanje.

 

Pre samog polaska u školu, neophodno je utvrditi u kojoj meri je dete spremno za školu prema svim aspektima razvoja, kao i prepoznati snage i eventualne slabosti deteta, kako bi se moglo raditi na jačanju njegovih kapaciteta, prognozirati njegov dalji uspeh i omogućiti mu kontinuirani podsticaj. Upravo iz tog razloga se pri upisu u školu vrši testiranje deteta, odnosno procena spremnosti deteta, koja za roditelje predstavlja motiv da počnu ozbiljno razmišljati o tome da je njihovo dete na pragu ulaska u školski sistem, u kom će se zadržati do svoje zrele dobi. Kod budućeg prvaka procenjuju se karakteristike u nekoliko područja: fizički razvoj i motorika, socio – emocionalni i kognitivni razvoj.

 

Fizičku razvijenost možemo proceniti na osnovu brojnih pokazatelja, među kojima su visina i težina najuočljiviji, pa tako u velikoj meri upravo oni određuju ono što zovemo fizičkom razvijenošću deteta. U pogledu motoričkog razvoja trebalo bi da je dete do polaska u školu usvojilo mnoge veštine – od hodanja, trčanja, oblačenja, do usavršavanja fine pokretljivosti pojedinih mišića. Sve ovo je preduslov za učenje složenih psihomotornih veština poput pisanja i čitanja.

 

Socijalna spremnost podrazumeva ostvarivanje uspešne komunikacije s vršnjacima i učiteljima, te mogućnost saradnje sa drugima. Ogleda se i u usvajanju socijalno prihvatljivih i poželjnih oblika ponašanja koji su svojstveni osobi određenog uzrasta. Tu spada sposobnost podređivanja sopstvenih želja i potreba pravilima i ciljevima grupe kojoj pripada, kao i u sposobnost učenja prema modelu. Dete koje je razvilo socijalne veštine biće prihvaćeno od strane vršnjaka u odeljenju, lakše će razvijati samopoštovanje i samopouzdanje, pa će i realnije procenjivati svoje mogućnosti i sposobnosti. Zbog svega toga budući prvačić će radosnije pristupati školi i učenju.

 

Emocionalna zrelost podrazumeva sticanje određene emocionalne stabilnosti u smislu prepoznavanja i adekvatnog ispoljavanja sopstvenih emocija kao i njihovo izražavanje na socijalno prihvatljiv način. Emocionalno zrelo dete razvilo je određeni stepen tolerancije na frustracije, što će mu pomoći pri učenju i manje zanimljivog gradiva. Takvo dete prihvata i školsku disciplinu i može kontrolisati svoje postupke što doprinosi prihvatanju od strane vršnjačke grupe.

 

Kognitivna spremnost deteta je najvažniji aspekt njegove ukupne spremnosti za polazak u školu, budući da obuhvata funkcije koje su najpotrebnije za uspešno izvršavanje osnovne školske aktivnosti (učenje). Pored opšte inteligencije uključuje i razvijenost govora, te niz specifičnih psihičkih funkcija u području percepcije, pažnje, pamćenja i mišljenja.

 

Testiranje za polazak u školu apsolutno nije čin kojeg roditelji ili dete treba da se plaše, ali jedna doza uzbuđenja je sasvim razumljiva. Važno je napomenuti da rezultat na testu nije neka nepromenjiva konstanta, nego samo indikator, polazna osnova za razvrstavanje učenika u odeljenja. U svrhu procene spremnosti koriste se različiti instrumenti, pre svega zbog standardizacije samog postupka, ali i zbog tačnosti same prognoze. Da bi dete što bolje odgovorilo zahtevima testiranja, ali i kasnijeg početka osnovnoškolskog obrazovanja, treba ga na neki način pripremiti, odnosno podstaknuti ono što mu je dato njegovim genetskim predispozicijama. Predškolske ustanove kao i program pripreme deteta za školu upravo rade na podsticanju i aktualizaciji dečijih kapaciteta. Testiranjem se ne ispituje stepen znanja iz školskih predmeta (računanje, pisanje) već se ispituje sposobnost deteta da usvoji ta i druga znanja.

Mnogi roditelji se pitaju kako da pomognu svom detetu da što lakše prihvati školu, kakva je njihova uloga u procesu obrazovanja i koliko se od njih očekuje. Važno je naglasiti da je dobro da dete pre polaska u školu usvoji neke veštine i navike – pravilno izgovara sve glasove, dobro vidi i čuje, ima dobar apetit i dobar san, ume da koristiti makaze, dobro opaža okolinu, voli da sluša priče i ume da ih prepriča, ume da crta, rado se igra sa drugom decom, dobro prihvata poraz u igri, sklanja svoje igračke nakon završene igre… Sve ovo je mnogo važnije nego da dete pre polaska u školu zna da čita, piše ili računa. Jer, ovo je pokazatelj da se dete uspešno razvijalo i da je dostiglo potreban nivo fizičke i psihičke (emocionalne, intelektualne, socijalne) zrelosti za polazak u školu. A onda će i čitanje i pisanje ići lako.

 

Polaskom u školu dete iz sveta bezbrižnosti i igre prelazi u svet obaveza i vremenskih ograničenja, a bliži se i ocenjivanje – kazne ili pohvale. Od budućeg đaka prvaka se očekuje da preuzme mnogo više odgovornosti i da postane samostalniji nego što je bio do tada. Kako bi steklo što realniju sliku o školi, potrebno je da se sa detetom mnogo i često razgovara o onome šta ono o školi već zna, uz potrebne dopune i korekcije.

Budući prvačić treba da sazna:

da će, kad počne školska godina, u školu ići svakog dana osim vikenda.

da će u školi ostajati 3-4 sata.

da će u školi dosta učiti – prvo slova, pa da piše, čita, računa, ali i da crta i da peva…

da će ga u prvo vreme neko od ukućana odvoditi i dovoditi u školu, a kasnije će moći da odlazi sa drugarima ili ako želi sam.

Potrebno je da zna da škola nije mesto u kojem se samo uči, nego da će se u školi i igrati, da će upoznati nove drugare, da će biti i šale i smeha, ali i nerazumevanja, svađe…

 

 

Na ovaj način detetu razbijate strah od škole kao nečeg nepoznatog, pa će se tako osećati sigurnijim i pripremljenijim, što će mu pomoći da se lakše snađe u novoj situaciji. Kao što greše oni roditelji koji ne žele decu da pripremaju za školu jer misle da treba još malo da budu bezbrižna i da uživaju, tako greše i oni koji za svaki nestašluk deci prete školom. „Videćeš ti kad kreneš u školu, nećeš tamo tako moći da se ponašaš” – najčešća je rečenica i najveća zabluda roditelja. Dete se disciplinuje kod kuće i u porodici usvaja pravila ponašanja, a u školi to proširuje i primenjuje na nove situacije.

 

PIŠE: Milica Pušonjić, psihološkinja

http://sos.roditelji.me

To Top