odlozeno-slusanje HTML5 Icon

RAZLIČITI RELIGIJSKI STAVOVI I UTICAJ NA PREDŠKOLSKU DECU

Postoje različite situacije u kojima se deca ne slažu. Katkad ta različitost u mišljenjima može dovesti do različitih sukoba, stoga evo primera na šta obratiti pažnju i kako pripremati dete na takve situacije. Odgovor nam donosi psiholog i terapeutkinja igrom Tea Knežević

 

Nedavno je u redakciju portala www.roditelj.hr stiglo zanimljivo pitanje koje bi mnogim od vas moglo zatrebati, stoga donosimo i pitanje i odgovor.

 

PITANJE:

Suprug i ja smo ateisti, i imamo kći od 6 godina. O veri nismo puno s njom razgovarali, osim u smislu da postoje ljudi koji čitaju knjigu po imenu Biblija i veruju u Boga, ali da mi ne verujemo u njegovo postojanje. U doba božićnih praznika, klinci u vrtiću su počeli da razgovaraju nešto o bogu i kći (jedina u grupi) je rekla da Bog ne postoji i da ga ne voli. I od tada kreću “problemi”. Nekoliko dana nakon toga priča mi kako joj je dete u vrtiću reklo da će doći iz popravnog doma po nju i odvesti je kako bi joj “popravili mozak” i onda će i ona verovati u Boga. Nismo oko toga dramili. No, priča se nastavila do danas. Svako malo neko dođe do nje i počne “da se moli”, a ona beži. Zafrkavaju je svake nedelje i provociraju. Ono što me čudi je njena reakcija: kaže da je Bog glup, da ona veruje u đavola i slično.

Pokušavam da joj objasnim da to nije ok. Da je u redu što neko veruje u Boga i da to ne treba biti razlog svađa. Vaspitačice isto reaguju kad je zadirkuju…

Malo sam, priznajem, zatečena što deca tog uzrasta toliko razgovaraju o tome….

Kako detetu tog uzrasta objasniti pojam Bog-vera-religija?

Kako ga usmeravati u ovakvim situacijama i kako pristupiti ovom “problemu”?

ODGOVOR:

Draga mama,

Verujem da Vas je zbunilo kako je od bezazlenog razgovora o različitostima i nekim bazičnim informacijama o verovanju u Vašoj porodici došlo do nezgodne situacije u vrtiću između Vaše devojčice i njenih vršnjaka. S obzirom na njen uzrast čini mi se da ste joj dali sadržajno primerene informacije. Ipak, to je postalo nešto što je ona primetila kao različitost između sebe i vršnjaka te je u grupi spremno izrazila svoje mišljenje. Kako je drugoj deci verovatno bila zanimljiva ta njena, izjava velika pažnja je usmerena na to područje njihove različitosti.

Informacije o religiji, veri ili Bogu deca u tom dobu ne mogu preispitivati nego prihvate to učenje od roditelja kao istinu i onda to iznose kao svoje mišljenje, odnosno kao svoju istinu. Ono što im tada postane zbunjujuće je, kada primete da se njihovo mišljenje (njihova istina) razlikuje od tuđeg.

 

Nama odraslima je jasno da su te stvari na nivou verovanja i da čak i ljudi koji su istog religijskog usmerenja imaju različito verovanje u nekim nijansama s obzirom da je verovanje apsolutno subjektivna stvar.

No deci to ne može biti jasno.

Ona su vrlo konkretna te im je zbunjujuće kako mogu biti dve istine (dva različita mišljenja o Bogu) pa stoga dolazi do nadmudrivanja čija je istina istinitija. To je onda prostor za dokazivanje i nadmetanje.

 

Što se tiče dečijeg sveta, nije toliko bitno koja je tema. Kada bi se pojednostavilo, to može biti i nadmetanje na nivou „Moj tata je jači od tvog.“ ili „Moj crtež je lepši od tvog.“ Stoga ovu situaciju ne treba gledati značajno drugačije već je potrebno naglasiti normalnost različitosti.

Dakle, u opuštenom razgovoru s detetom naglasiti da ne samo da se razlikujemo koliko smo visoki ili kakvu boju kose imamo nego se razlikujemo i po nekim stvarima koje su manje „vidljive“, razlikujemo se i po onome šta mislimo. Na primer, nekome se više sviđa zelena boja a nekome plava. Neko se voli glasno igrati, nekome smeta buka. Neke stvari biraju odrasli – pa tako neka deca idu na skijanje, a neka ne idu. Neka deca ukrašavaju jelku i boje uskršnja jaja te ih roditelji uče o Bogu. Neka deca to rade zato što im je to zabavno i roditelji ih ne uče o Bogu. A neka deca ne ukrašavaju jelku i ne boje uskršnja jaja. I sve to je ok, i sva ta deca su oko nas.

U redu je najaviti Vašoj devojčici da će biti dece koja će drugačije misliti. I da je to OK. Da tuđa mišljenje ne treba ispravljati već da je jedino važno da traži pomoć odraslih ako je druga deca plaše (da će ići u dom) ili mu se rugaju.

Upravo to i je deo koji mislim da je najvažniji u Vašem upitu. S obzirom da se situacije ruganja ili provociranja događaju na nedeljnom nivou mislim da je važno skrenuti pažnju na to. Način na koji to možete učiniti je da se više usmerite na to kako joj je kad je neko ljuti, šta tada može da učini, gde osjeti ljutnju i slično. Umesto da se ide na puno objašnjavanja o samoj religiji. Taj deo bi je mogao još više zbuniti. Informacije koje ste joj dali samo povežite s ostalim različitostima (navedenim u prethodnom delu odgovora), a njoj zapravo sada treba pomoć da je se osnaži kako da se zaštiti od zafrkavanja i zastrašivanja, nezavisno od sadržaja.

 

Dakle, u situacijama kada je Vaša devojčica opuštena i kada ste u nekoj ugodnoj atmosferi, tada možete razgovarati o različitostima. A kada Vam se požali da su je opet zafrkavali, tada više stavite naglasak na to kako se osećala i šta može da učini u sledećoj sličnoj situaciji. Bitno je da se ta dva razgovora ne „pomešaju“ jer to za dete može biti previše i onda je manja šansa da će se u sledećoj situaciji uspešno snaći.

Ono što Vi kao roditelji možete razmisliti je: Koliko u ovom trenu imate poverenja u to da se Vaša devojčica može adekvatno zaštititi od takvih ruganja i provokacija?

Ako mislite da ne može (a ako Vam se žali na to, velika je šansa da joj ipak treba pomoć odraslih) kako onda možete staviti dodatan naglasak na ove situacije koje se događaju u vrtiću?

Znate li na koji način vaspitačice reaguju na te situacije i šta mislite o tom načinu? Imate li poverenje da je to dovoljno da se Vaše dete može osećati ugodno i sigurno u vrtićkom okruženju?

Šta je, po mišljenju Vas i supruga, adekvatan način da ona reagiuje kada joj deca pristupe kroz takvu provokaciju?

Na koji način želite da se Vaše dete ponaša kada je ljuto (uzevši u obzir da je telo tada puno energije i da su misli tada negativno obojene)?

Zna li vaša kći kako može pokazati ljutnju, a da pritom ne povredi sebe ili drugoga?

Nadam se da će Vam ova pitanja pomoći da sami istražite šta bi bili važni daljnji koraci, a ako ćete imati daljnjih nedoumica slobodno se javite.

 

Tekst: Tea Knežević, magistar psihologije, praktičarka terapije igrom

http://www.roditelji.hr

To Top