KEREFEKE

POTRESNA PRIČA RODITELJA KOJI SU USVOJILI DETE, A POTOM GA I – VRATILI

Roditelji koji odluče da usvoje dete, najčešće prolaze kroz birokratsko i psihološko čistilište i gotovo ih ništa ne može zaustaviti u nameri da osnuju porodicu, ali deo tih naizgled srećnih slučajeva završava neuspehom. Šta to natera roditelje da vrate dete pod staranje institucije u kojoj je bilo?

BBC donosi priču o roditeljima u Velikoj Britaniji koji nažalost nisu mogli pronaći zajednički jezik s usvojenim sinom zbog čega su oboje doživeli emotivne slomove i bili prisiljeni na kraju da vrate dete.

Roba (ime je izmenjeno zbog zaštite privatnosti) i njegovu ženu je socijalna služba upozorila da dečak kojeg žele da usvoje može biti težak, ali niko ih nije mogao pripremiti na ono što je usledilo.

‘Bio je izuzetno nasilan prema mojoj ženi, lupao ju je i udarao. Bilo je i emocionalnog zlostvljanja, i to od četvorogodišnjeg, petogodišnjeg deteta. Moja žena sad ima simptome poput osobe koja je pretrpela porodično nasilje’, rekao je Rob koji sa surpugom ima svoju decu, ali su imali želju i da usvoje.

Situacija je jednostavno postala neizdrživa i dečak je vraćen na staranje institucije.

Rob je rekao da je to najteža stvari koju je u životu morao da uradi:

‘Nama se to činilo kao neuspeh. Kao da smo izneverili to dete. I kako to možete da uradite svom sinu kojeg zaista volite? Od toga vam se mora slomiti srce.’

U Velikoj Britaniji postupak usvajanja deteta može trajati od šest meseci do dve godine, ali nemaju sve priče očito srećan kraj. Statistika na nacionalnom nivou ne postoji, ali pretpostavlja se da u proseku 3 do 9 posto svih usvajanja iz nekog razloga propadne pri čemu se dete ili vrati u instituciju ili jednostavno napusti roditeljski dom. Udruženja procenjuju da se oko četvrtine svih udomiteljskih porodica nalazi u krizi i treba profesionalnu pomoć.

Radi se o tome da li žele deca uopšte usvajanje i koliko dugo nisu imali nkakvu stabilnost u životu. Često otkriju da odrasli nisu toliko brižni i da ne zadovoljavaju njihove potrebe pa im je teško da veruju novim roditeljima.

Svoje je iskustvo podelila i Liz (ime je izmenjeno) koja je usvojila dve sestre. Starija je imala devet godina i nikad se nije pomirila s tim. ‘Njena ljutnja bila je van svake pameti. Izgubila sam posao zbog stresa i na neki način osećala sam ogorčenost, ali ne prema kćeri nego prema sistemu’, rekla je Liz.

Starija kćer joj je imala 16 godina kad se odselila, a sa 18 je i sama postala majka. Još uvek je u kontaktu s usvojiteljima, ali kaže da se jako borila da ih prihvati:

‘Bilo je jako teško zbog promjne, pogotovo jer sam imala devet godina. Bilo je jako neobično imati nove roditelje, a posebno mi je bilo teško s novom mamom. Sukobile smo se uglavnom zato jer ja nisam mogla zaboraviti ono što sam prošla s biološkom porodicom’, rekla je kćer.

U Velikoj Britaniji oko 87.000 dece je smešteno je po institucijama i čeka usvajanje, a oko 5.500 ih godišnje pronađe novu porodicu. Radi se najvećim delom o deci koja su najranjivija i koja nemaju šanse da se vrate se u biološke porodice.

O Robovom usvojenom sinu sad brinu dva socijalna radnika na veliki trošak lokalne zajednice. Rob kaže da su stvari mogle biti puno bolje da su ranije dobili pomoć: ‘Tako smo se nadali da mu možemo pružiti puno, a najgore od svega je što smo dali apsolutno sve što smo mogli, ali ljudi od kojih smo očekivali podršku – jednostavno ih nije bilo.’

To Top