odlozeno-slusanje HTML5 Icon

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ – Tandara – Mandara

 

Davno nekada, pre svega ostalog, živela su u jednoj državi: ni kraljevini, ni carevini, ni ostrvu — dva čoveka, dva brata.
Malo mlađi brat zvao se Tandara, a malo stariji Mandara.
Imali su Tandara i Mandara samo jednu kuću, a u kući samo jednu sobu. Ali, jednoga dana, malo stariji brat Mandara u šali reče da ne može više podnositi Tandarino hrkanje u snu…
Odmah napraviše sto cigala i pregradiše kuću. Nisu više spavali u zajedničkoj sobi, ali su još uvek ulazili i izlazili kroz zajednička vrata. Međutim, vrata su vrata, pa nije smetalo što su zajednička.
Živeli su Tandara i Mandara srećno još pet-šest godina, pa je onda jedne tamne, kišovite noći jednoga od njih uhvatila dosada… Uzdahnuo je:
— Eh, da mi hoće neko doći u goste! Čuo je to drugi brat i odmah sutradan predložio da zajednički naprave još jednu kuću.
Što su rekli — to su učinili.

Napravili su novu kuću, nedaleko od stare, ali veću, lepšu, sa dvokrilnim prozorima, kuću sa dva sprata. Imala je pored toga i dva dimnjaka, dok je stara kuća, sasvim prirodno, imala jedan dimnjak.
U novu kuću uselio se malo stariji brat — Mandara.
Malo mlađi brat mu je pomogao da prenese posteljinu i neke sitnice potrebne za ličnu higijenu. Čak je, jednog jutra, pred sam izlazak sunca, poranio i obojio prozore i vrata nove kuće otvoreno plavom bojom neba…
Živela su braća srećno, svak u svojoj kući, još pet-šest godina. Odlazili su jedan drugome u posetu dva puta nedeljno.
Jedne srede malo stariji brat je pomislio da bi bilo dobro da ponese bratu neki poklončić, da ga obraduje. Nabrao je usput belih rada i napravio lep buket. Malo mlađi brat se toliko obradovao poklonu da je srećno uzviknuo:
— Hvala!
Ta reč je malo starijeg brata ispunila zadovoljstvom. Redovno je donosio bukete belih rada.

Ali, kada je prošlo to godišnje doba, a došlo drugo u kome bela rada ne cveta, malo stariji brat poče odlaziti u goste malo mlađem bratu praznih šaka.
To duboko ožalosti malo mlađeg brata, koji se zvao Tandara. Zato reče jednog jutra nemarno:
— Ne moraš više ti meni donositi poklone, brate. Od sada ću ja tebi!
Mandara klimnu glavom i osmehnu se. Ali, u Tandari se sutradan probudi đavo, i to na onom dubokom mestu gde ga je žalostilo — i on donese ovakvu odluku:
— Zaviću u hartiju jednog žapca… Brat će se obradovati: žapci mogu da budu veoma zabavni kad iznenada iskoče iz paketa!
Što je rekao — to je i učinio.
Malo stariji brat, koji se zvao Mandara, smejao se do suza. Žabac mu je skočio u supu!
Sve se srećno završilo: žabac je uspeo da se izvuče, i malo stariji brat ga je stavio u kavez. Dao mu je ime Obrad.
Opet su potekli srećni dani. Tandara i Mandara su se savršeno razumevali…

Ali, jedne srede, (izgleda da je sreda nesrećan dan za naše junake!), oni, u isti mah,
videše kako jedan golub – gaćan slete na beli kamen između njihovih kuća…
— Prelep je! — pomisli Tandara.
— Predivan je! — pomisli Mandara.
— Ako bih ga uhvatio, i ja bih imao razloga da napravim kavez! — pomisli Tandara.
— Uzeću ga, moj je! Ja sam ga malo ranije ugledao, a pored toga mora se znati da sam ja malo stariji brat! — reče poluglasno Mandara i krenu da uhvati goluba!
Tandara viknu na brata da ne plaši goluba – gaćana, a golub – gaćan se uplaši i odlete!
— Zašto nisi dozvolio da ga još malo gledam?! — ljutnu se Tandara.
— Zato što on nije za gledanje nego za kavez! — ljutnu se i Mandara. A zatim dodade, sasvim besno:
— Ti si strašilo!
— A ti si kavezar! — ljutnu se malo mlađi brat i pojuri na starijeg… Ali na vreme se obuzda i reče:
— Uostalom, podelimo zemlju, pa na čije parče ubuduće bude sleteo golub — njegov je!
— Važi, brate! Ti jesi najmlađi, ali si i najpametniji od nas dvojice! — smiri se Mandara.
— Hvala na komplimentu! — odgovori Tandara.
I odmah se podeliše!
Obeležiše zemlju između kuća: pobiše kočiće, staviše kamenje, navaljaše balvane, sazidaše zidove… Za svako parče zemlje žestoko su se svađali, i još žešće mirili:
— Ova me međa vređa! — gunđao je Tandara.
— Prebiću mu leđa! — gunđao je i Mandara.

Noću nisu spavali, jer za noć je drugi brat mogao prezidati čitavu među… Odavno već nisu odlazili jedan drugome u goste. Zvali su se susedima.
Međa je rasla, ali golub više nikada nije sleteo u tu državu: ni kraljevinu, ni carevinu, ni ostrvo, pa čak ni poluostrvo… A braća su se zvala susedima, pa poznanicima, pa gotovo nikakvim prijateljima, i najzad neprijateljima… I svađali su se oko svakog busička zemlje!
Potajno su nabavili lovačke puške i krijući nišanili u protivničke prozore…
Tako je to trajalo vrlo dugo.
Možda i danas traje. Niko se ne usuđuje da ode tamo, u tu državu: ni kraljevinu, ni carevinu, ni ostrvo, pa čak ni poluostrvo, i da proveri kakvo je stanje među braćom. Niko ne zna da li su lovačke puške prazne, ili su napunjene ćorcima …
Ili su, možda, što je vrlo verovatno, nabijene do vrha cevi ubojitim pasuljom…
Tandara — mandara!

To Top