odlozeno-slusanje HTML5 Icon

ISPOVEST BEOGRADSKE VASPITAČICE KOJA JE ZAPALILA SRBIJU!

Revoltirana vaspitačica usled sve češćih napada na njenu profesiju rešila da progovori kako je biti na drugoj strani

Sve češće se u medijima mogu videti kritike na račun vaspitačica, a neretko se piše o vaspitačima koji tuku decu ili ih na neki drugi način ugrožavaju, zlostavljaju. Evo šta na to kaže jedna vaspitačica!

Vaspitačicu Anu Sarić iznervirao je naslov u štampi „Vaspitačica ošamarila dete“, zbog čega je napisala poruku na Fejsbuku, koja će se nekima dopasti, a neke verovatno iznervirati.

 Ono što je nju zabolelo jeste to što su vaspitačice, u većini slučajeva, stavljene na stub srama kada se dogodi neki propust u obdaništima ili neki incident.

Postoje i slučajevi, napominje, kada se pokaže i dokaže da vaspitačice nisu uopšte bile krive, ali tada je već kasno. Ana je napisala opširan komentar na društvenoj mreži u kojem je ukazala i na to kakvih sve roditelja ima. Pročitajte ga u celosti:

„Vaspitačica šamarala dete!“
Današnji naslov u novinama.

Ovo će, verovatno, biti moj najduži status, ali bi mi mnogo značilo da ga pročitate.

Odavno sam prerasla onaj momentat da bez ikakve ranije provere iz petnih žila branim struku. Ne. Kao i u svakom poslu i nas ima svakakvih. Kao pripravnik menjala sam često i vrtiće i grupe, čak i opštine. Radila sam sa svakakvim vaspitačima. I nikad, i slovom nikad nisam videla da neko fizički kažnjava dete, čak ni ništa slično nisam videla. E sad ima jedna (zapravo više) neverovatna stvar. Kad se nešto desi na relaciji vaspitač-dete, moje kolege se razapinju i pale na lomači, a ispod tih tekstova tek sledi horor u vidu komentara. Šta je bilo sa onom nesrećnom ženom što je optužena za pedofiliju? Ne znate? Na kraju se ispostavilo da je dete izmislilo, što, složićete se nije nikakvo čudo s obzirom na bujnu maštu u tom periodu života, a sa druge strane crnu hroniku, farme, parove i sl. čime se mi odrasli gadjamo pred njima… Da li je porodica, ustanova, vrtić izašao da se izvini uz istu pompu uz koju je jadnu ženu čerečio? Ne. Jer to nije senzacionalizam! To što su je obeležili za ceo život… nikom ništa. Pojeo vuk magarca.

 Na žalost ovo nije usamljeni slučaj. Ima ih koliko hoćete.

Da li znate šta bi se dogodilo kad bi mi, vaspitači počeli da zovemo centre za socijalni rad (i kada bi oni imali vremena time da se bave) pa da prijavimo svaku mamu koja do 6 sati bleji na Adi a dete joj u julu i avgustu nema nijedan izostanak, a ona nezaposlena. Pa da prijavimo kad nam dete dolazi u istim gaćicama 7 dana na +40° , pa da prijavimo kad zaborave da dođu po dete. Pa da podnesemo lične tužbe kad dovedu dete sa prelomom iz parkića, optuže vaspitača i traže odštetu. Da. Da. Verovali ili ne. Pa da prijavimo kad ne odvode svoje dete kod logopeda koje sa pet godina ne zna da kaže polovinu azbuke, kad ih ne vode kod lekara i dovode mrtve bolesne u vrtić, a one sede kod kuće… Da li znate da zlostavljanje i zanemarivanje spada u istu kategoriju? A da zanemarivanje može biti higijensko, zdravstveno, emocionalno…

Ovo možda nije neki argument… ali… Da biste radili posao vaspitača, morate imati najmanje višu školu (strukovnu, fakultet ili master), morate proći test: inteligencije, ličnosti i opšte kulture. Takođe pre prijema u stalni radni odnos, direktor od vašeg rukovodioca traži mišljenje o vama. S druge strane, da biste bili roditelj potrebno je da ispunjavate “ samo“ biološke uslove. A opet je reč roditelja 7 puta jača od reči vaspitača. Za šta smo i mi vaspitači u ogromnoj meri krivi… Eto. Ovo je jedan promil onog što bih na ovu temu imala da kažem… I rado bih se, argumentovano obračunala sa svakim ko u ovom postu ima nešto da mi zameri… Izvolite.

Pošto su je mnogi u komentarima ispitivali zašto vaspitači ne prijavljuju zanemarivanje dece socijalnim radnicima, ova vaspitačica se još jednom oglasila na Fejsbuku.

 Vidim da je ljudima u mom, sad famoznom postu, najvise i jedino, zasmetalo zasto mi ne prijavljujemo zanemarivanje… Pa da objasnim:

To pitanje nije postavio nijedan vaspitač, jer oni znaju procedure… Postoji procedura, ona se i te kako sprovodi. Ali poenta nije bila u tome. Ono što sam ja htela da kažem je da mi ne trčimo odmah kod socijalnog radnika, nego razgovaramo sa roditeljima i skrenemo im pažnju. Zato što smo ljudi. Zato što smo tu da jedni druge osnažimo i da pomognemo. Niko nije profesionalni roditelj. A mi kao profesionalci u svom poslu tu smo da vam pomognemo kada vam je teško, kada ne umete, kada ste u dilemi. To i radimo. Samo sam se pitala šta bi bilo kad bi i mi preskakali, pre svega ljudskost a zatim i procedure i umesto vama, obratili se prvo socijalnom radniku, kao što vi prvo pozovete novinare pa tek onda ispitujete tačnost iskaza deteta od 3 ili 5 godina koje ima sasvim drugačiju percepciju sveta. Eto to je sve. Daleko od toga da ignorišemo. Koliko god nekom bilo neverovatno, ima mnogo više vaspitača koji ostavljaju srce na poslu nego onih drugih. Kao što, hvala Bogu, ima daleko više posvećenih i brižnih roditelja od onih drugih.

(Espreso.rs / Mondo)

To Top